“А ревнујте за веће дарове. И показаћу вам још узвишенији пут.” (1.Кор. 12,31)
Појам ревности у Хришћанству и Цркви, постоји од самог почетка. У апостолском учењу и отачкој мисли, под ревошћу се подразумева, у најширем смислу, живот тј. начин живота по Богу, унутар Цркве. Кроз ревновање, Хришћанин чини труд и подвиг, заснивајући свој живот на Речи и заповести Божјој, црпећи своје постојање и идентитет, кроз однос љубави, из Бога и ближњег. Хришћанска ревност као подвиг, огледа се у човековој доследности у одрицању од самољубља и егоизма, кроз покајање, милосрђе, пост и молитву чиме узраста у врлини и усходи од иконе ка подобију Божјем. То је израз слободе људског бића и не сме бити наметнут и присилан.
Најдубљи смисао ревновања, открио нам је Свети апостол Павле у својим посланицама. Он ревност везује за дарове Духа Светог, које добијамо Крштењем, а развијамо их кроз различите службе у Цркви. Ревност је, по апостолу Павлу, пут којим се дарови Духа умножавају, кроз који се узраста ка пуноћи Христовој (1. Кор. 12,28-30 уп. Еф. 4,13). Таква ревност, прожета је слободом и љубављу и има смисао у Цркви и Литургији и с тога је апостол види као ткиво и животну силу Цркве као Тела Христовог (1. Кор. 12,27).
Не без разлога, апостол Павле, Јеврејин по роду и крви, говори тако дубоко о ревности. Јеврејски народ, Стари Израиљ, управо је био познат по свом ревновању у вери, које је, чак, прелазило у фанатизам. На жалост, таква ревност се огледала у механичком и формалном испуњавању верских правила “Закона”. Павле такву ревност одбацује јер она није имала свој садржај и смисао и прелазила је у лицемерје. Управо на то и такво лицемерно ревновање, Господ Исус Христос у се по први и једини пут разгневио, о чему сведочи Јеванђеље, а испуњавајући речи из Псалма – “Ревност за дом твој изједа ме, ружења оних који тебе руже падају на мене” (Пс. 69,9 уп. Јн. 2,17 уп. Рим. 15,3). Лицемерној ревности нема места у Христу и Цркви Његовој.
Позвани смо да као Хришћани ревнујемо кроз дела љубави, милости, покајања, поста и молитве. Наша ревност треба да буде израз наше најдубље љубави према Богу и ближњем. Не чинимо узалудне жртве јер се “нешто ваља” или због некаквог “правила” који нам је други наметнуо, већ са пуним срцем и трезвеноумљем чинимо дела љубави по којима ће нас познати као људе и народ Божји. Таква ревност није терет и обавеза већ живот у Духу Светом, по слободи нашег бића. У Цркви и њеном срцу – Светој Литургији, чинимо ревносну службу Богу, а у свакодневном животу ближњима јер то је истина хришћанске ревности.
Јереј Александар Вучај
