„Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.“ (Откр. 3,15-17)
Човек је смртно и уплашено биће, сламка на ветру. Себичан и самољубив у својој природи, онај који корача ивицом ништавила, рубом понора смрти. Живот је претворио у трку око своје надгробне раке, у коју се напослетку оклизне и упадне (А. Шмеман). А Господ га је створио иконом својом, у царско достојанство га је оденуо, у одећу непропадљивости, у своју слику и прилику. Зато Господ тражи иступљење, екстазу, искорак из љуштуре смрти и пропадљивости, излазак из гробне раке и васкрсење људског бића из смрти у живот. Јер неће човека подићи из мртвих, ни род, ни крв, богатсво света или љубав која тражи своје, љубав која храни сопствено самољубље. Већ савршена и делатна љубав и милост, љубав која не тражи своје, која се не горди, која се не надима (ап. Павле, 1. Кор. 13). То је љубав која је изнад логике и разума, која није калкулантска, лицемерна. Таква је љубав и милост према непријатељима, то је наша икона савршене Очеве Љубави, према свету и сваком човеку. Таква љубав, није етика, нити правило, достигнуће цивилизације или друштвеног договора. То је слика божанске љубави, етос мученика, у коме човек не суди и не процењује, већ једноставно воли и моли се за оне који га не воле. То је постојање и став, насупрот безумљу, лицемерју и мржњи.
Живимо у вермену у коме се све дроби, рашчлањује, дели, супротставља једно другом. Свет је поразио сам себе својом технолошком гордошћу, вештачком интилигенцијом, суновратом морала и истинитих вредности. Човек је прогласио себе човекобогом, а у речи и делу је човекомиш, демонски распаљен мржњом, лажју, страхом и лицемерјем. Данас је Хришћанину најлакше да побегне, да се склони, да остави свет свом сопственом усуду, мржњи и злоби. Али каже Анђео у Откривењу Јовановом: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откр. 3, 15-16). Господ тражи дела љубави, не равнодушност, већ делатну и савршену љубав. Жели преображеног и делатног човека, литургијско биће које сведочи савршену љубав и милост. Сузе за свет и преображени свет. И то, према свима без разлике, а нарочито према онима који су и „незахвални и зли.“ То је наша најгласнија проповед Васкрслог Христа и благовест Царства Божјег, јер у и кроз такву љубав, оно је ту, сада и овде. То је љубав понижених и увређених, нејаких и најмањих. Љубав која је победила свет.
Хришћанство је вера, живот и однос према свему и свакоме. То је лице љубави, праштања и милосрђа и на њему нема равнодушности и духовне лењости, већ подвиг непрестаног и никад коначног раста ка Христу. Ма колико наша искушења била велика или задовољство сопственим животом, предаји или равнодушности нема места јер је то мирење са смрћу сопственог бића и одбацивање дара живота.
Протонамесник Александар Вучај
