„Као првопрестолници апостола и учитељи васељене (све насељено, цео свет), молите Господа свих, да дарује мир васељени, а душама нашим велику милост“(тропар празника).
Овим празником Црква слави успомену на двојицу апостола који су, може се слободно рећи, обележили хришћанство. Узимајући у обзир нихово порекло, образовање и карактер, њих двојица су били потпуно различити и да их није Христос спојио вероватно би били љути непријатељи.
Апостол Петар, рођен као Симон, био је прост човек из народа, нешколован, по занимању рибар, и одрастао на самој периферији Римског царства, у Галилеји. Он је био човек сав саткан из супротности. Први је пошао за Христом, први је Исуса исповедио за Христа, потегао је нож да одбрани Христа али Га се и први одрекао. Апостол Петар је први на дан Педесетнице, после примања благодати Светога Духа, проповедао народу али касније, по предању, опет суочен са смрћу, побегао је из Рима. На крају када је сусрео Христа у близини Рима, вратио се назад у град и био распет наопако на крсту, посведочивши тако своју веру и проповед.
Други апостол је одрастао у потпуно другачијем окружењу. Апостол Павле, рођен као Савле, био је фарисеј из града Тарса у Киликији, где је захваљујући друштвеном статусу своје породице добио најбоље образовање. Ту је изучио и ткачки занат. На самом почетку хришћанства, Савле је жестоко гонио Цркву, и био је одговоран за смрт многих хришћана. Мећутим, после сусрета са Христом, када је остао без вида, и после крштења, када му је вид враћен, Павле је постао ватрени проповедник Христа и хришћанства. Захваљујући њему у Цркву су ушли и незнабожци. На крају је и он 67. године, својим животом посведочио веру у Христа, и био, по Предању, посечен мачем истог дана када је и апостол Петар распет.
На први поглед њих двојица немају ништа заједничко. Петар прост рибар, провинцијалац, а Пвле римски грађанин и то по рођењу, космополита, Петар нешколован а Павле изузетно образован, Петар сиромашан а Павле богат, Петар први постаје апостол а Павле последњи. Без обзира на све то Црква их слави истог дана и на иконама представља једног поред другог. Разлог за ово лежи не само у томе што су пострадали истог дана, већ у самој бити хришћанства. Црква је универзална и у њој има места за сваког човека одакле год долазио, каквог год порекла, изгледа, образовања и имовинског статуса био. Сваког човека је Бог назначио за Спасење и Вечност, свако је добио одређене дарове и средину у којој ће стасати, свако је добио позив да остави све своје и крене за Христом. Потребно је само упрегнути све своје силе и моћи ради изграђивања Цркве Божије, као што су то учинили апостоли Петар и Павле и постали њени носећи стубови.
