Историја човечанства сведочи да не постоји нити један једини период људске историје без празника и празновања. Ово су и истраживања многих социолога научно и објективно доказала. Из овога следи да су празници и празновање нераскидиво повезани са људским животом и културом. Празник је постојао и постоји у свакој људској заједници и цивилизацији каквог год да су настројења (теистичко, атеистичко…). Закључак је да човек може да празнује ово или оно али да одувек постоји насушна потреба човека за празником.
Проучавајући настанак празника и празновања долази се до два главна чиниоца у његовом настајању. Први, мање важан, је да празник настаје из ритма човековог рада и одмора. Дакле потребан је рад, али да би могло да се ради потребан је и одмор. Други, важнији чинилац, је да човеков рад, а и сам живот, кроз празник добија свој смисао, јер празником и празновањем човек је стекао могућност да сагледа плодове свог рада и да се радује животу. Тако је, по речима о. А. Шмемана: „кроз празник, тачније, кроз човека у празнику, кроз човека који празнује празник најлакше појмити смисао ове или оне вере, овог или оног погледа на свет“. Заиста, гледајући свако време, његову религију, друштвена усмерења и његове празнике кроз призму напред цитираног може се доћи до његове суштине, па и до суштине Хришћанства.
Смисао сваког хришћанског празника, а и суштина самог Хришћанства, најбоље се може видети у празнику који Црква назива „празником над празницима“-Васкрсу. Васкрс се празнује увек у недељу. Недеља је први дан стварања творевине, дан када је Христос васкрсао из мртвих и победио смрт, и први дан нове, прослављене творевине. Стога је Васкрс празник највеће радости, нестаје туга и жалост, јер време престаје да буде повезано са смрћу. Васкрсење осмишљава постојање човечанства, сваког човека појединачно и саме природе. Оно се слави почетком пролећа када се свуда обнавља природа и рађа нови живот после зимског мртвила, оно даје смисао историји која коначно од ропства смрти иде ка слободи живота, и оно је пролаз у радост Новог, Вечног живота. Васкрс је празник који се не може замислити без литургијског славља којим се освећује време, творевина и сваки човек. Литургија је место где се сећамо „крста, гроба, тридневног васкрсења, узласка на небеса, седења са десне стране, и другог и славног доласка“(Св. Литургија-молитва Анамнезе). У Литургији је обједињено све, и прошлост и садашњост и будућност, и без ње нема празника и празновања у Хришћанству. Она је Евхаристија (благодарење) Богу „за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“(Св.Литургија) и она човеку враћа достојанство лишавајући га туге, страха и смрти.
Јереј Бранко Чолић
