„Ја сам пут и истина и живот.“ (Јн. 14,6)
Један од најдревнијих назива за Хришћанство напросто гласи: Пут. „А у време оно,“ каже се у Делима апостолским, „ настаде не мала буна због Пута“ (19,23). Феликс, римски гувернер Кесарије, знао је врло добро за овај Пут“ (24,22). То је назив који наглашава практички карактер хришћанске вере. Хришћанство је више од теорије о васељени, много више од учења написаног на папиру: оно је стаза дуж које, у најдубљем и најбогатијем смислу, путујемо пут живота.
У Хришћанству, средиште опитног искуства је Црква, лађа која плови ка мирној луци – Царству Божјем. Кормилар и брижни Путеводитељ је Васкрсли Христос – Спаситељ. Хришћани у Цркви, нису удобно смештени путници, који кроз окна лађе безбрижно посматрају валовито море стихије света и живота. Напротив, ужад једара ове лађе они чврсто држе у својим рукама, трудећи се заједно да једра буду увек затегнута, не би ли се напунила ветром Духа Светог, који оштрим прамцем сече таласе и савлађује хриди неизвесне будућности света.
Путовање Цркве и кроз Цркву је Пут живота и живо искуство. Неизвесност коју доносе стихије, надвладана је миром који нам дарује Христос у Духу Светом. Немамо страха јер су нам срца и руке испуњени љубављу. Та делатна и жива Љубав је сведочанство нашег Пута и циља који је истинит и сушта Истина. У средишту света је Христос – Пут и Путеводитељ, Црква Његова – лађа спасења која прима све путнике, али и бродоломнике крхких бродића, прошлих, садашњих и будућих.
Светлост Цркве је Светило Истине на мрачној пучини, призив свима да уђу кроз њена врата у колевку вечности, а нарочито онима који мисле да стоје на чврстом тлу пролазног и крхког живота.
Протонамесник Александар Вучај
