„Радујте се свагда у Господу,
и опет велим: радујте се!“ (Флп. 4,4)
„Таштина над таштинама, све је таштина. Каква је корист човеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји у век… Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. Што је било то ће и бити, што се чинило то ће се и чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Проп. 1 гл.), рекао је премудри Соломон 20 векова пре Христа. Смисао – бесмисао, радост – туга, динамичност – статичност, стваралаштво – деструкција, живот – смрт, само су неке од идеја које су надахњивале и покретале људе генерацијама. Каква је идеја била таква су била и дела, „и нема ништа ново под сунцем“. Па како човек да не буде безвољан, апатичан, деструктиван, депресиван јер „што је било то ће и бити, што се чинило то ће се и чинити, и нема ништа ново под сунцем“. Зачаран круг, лавиринт из кога нема излаза, труди се колико хоћеш али ништа не можеш учинити, где си био тамо ћеш и бити, „јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива, како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човек није ништа бољи од стоке“( Проп. 3, 19). Због чега живети, како волети и чему се радовати кад „нема ништа ново под сунцем“, и опет туга, безвољност, апатичност, десруктивност и депресија. Тако је било, а мора ли и сада тако да буде?
Човечанство као да има колективну амнезију кад заборавља централни догађај историје света – ВАСКРСЕЊЕ. Заборавили су и хришћани и постали исти као они који никада нису чули да је Бог постао човек, да је тај исти Богочовек победио смрт Васкрсењем, да је Он узнео људску природу и поставио је с десне стране Оца, да је послао Духа Утешитеља, да је Црква Тело Његово а ми део ње, и да је наша вера вера радости, смисла, стваралаштва и живота, и то не било каквог већ Вечног и непропадљивог. А Свети Владика Николај је све ово у песми рекао:
„Хајте браћо белој цркви,
да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара,
да се смерно поклонимо
Оставите бриге мале,
одморите руке вредне
Сетите се душе своје,
душе гладне, душе жедне
Оставите ситне злобе,
благи Бог је Отац свију
Он све тражи,
Он све зове, царство вечно да добију
Данас јесте, сутра нисте
та спасти вас неће благо
Спасен биће који твори,
што је вечном Богу драго
Кад у цркви Бога славе,
добри људи и анђели,
Бог милосни на том збору
и вас браћо видет жели
Хајте браћо белој цркви,
да се Богу помолимо
Дародавцу свих добара
Да се смерно поклонимо“.
протонамесник Бранко Чолић
