‘‘Дјева данас Надсуштог рађа,
И земља Неприступном пећину приноси,
Анђели са пастирима славослове,
Мудраци за звездом путују,
Јер се нас ради родило Дете – превечни Бог.’‘
(Св. Роман Слаткопојац, 6. век)
Савремени живот, данас, угрожен је невољама и горким искушењима. Наш свет проживљава крај једне епохе и агонију једног застрашујућег и несигурног сутра. Али витлејемска звезда долази поново да осветли наш живот. Да нас подсети да се Христос родио. Да је Бог спасење послао народу своме. А народ, који ходи у тами, скреће очи своје на најсиромашнији и најславнији престо васионе, на смирене јасле. И тамо види светлост велику. У очима пуним дивљења, у светлости Богомладенца, сведочимо да нас Бог све воли и никоме не ускраћује право на наду. Радост која извире из празника Рођења Христовог није некакав сентиментални израз, већ је то израз свести да се у овом догађају пројављује љубав Божија према нама јер је Бог Сина свог Јединородног послао у свет да живимо Њиме. Христово рођење показује да жалости, искушења, тешко време у коме живимо, чак и трагедије које проживљавамо, не могу победити нашу наду. Јер љубав Божја данас постаје непосредно опипљива, пошто се Христос родио да нас избави од стварних узрока наших страдања: греха и смрти. Владари овог света, владају у свести незнања да је Христос рођен. Јер, одакле год да се Христос изгони, где год да му се не уступа место да буде рођен, где год да се Његово учење презире, тамо господаре: искоришћавање, похлепа, сујета и малодушност. И тада се откривају трагичне последице, као што су: понижавање и искоришћавање сиромашних и немоћних, економске кризе, ратови и катастрофе. Али данас, радост и нада поново куцају на врата нашега срца: Христос се рађа, славите! У Духу и радости Рођења Богомладенца Христа, уздигнимо своја срца ка Небу, да бисмо спречили да наш свет постане пакао. У витлејемским јаслама почива наша радосна нада за ново време и нови свет, у незалазни Дан Царства Христовог – Мира Божјег и добре воље међу људима!
Протонамесник Александар Вучај
