Јеванђеље по Луки (6,31-36), Свети Владика Николај, назива Господњом поуком о савршеном милосрђу. Исповедамо веру у Бога који је Љубав и Живот, а себе као икону и подобије истог Бога. Тако ево сведочанства и заповести, да себе откријемо и посведочимо свету као истините и савршене Хришћане, боголика и христолика бића.
“Волите и љубите непријатеље своје,” говори Христос, Бог наш. Има ли за човека теже и бременитије обавезе од ове. О, како је само лако волети онога који нас воли, колико нам прија да милошћу узвратимо на милост, љубављу на љубав. Логика разума сваког од нас, сагласна је оваквом моралу и деловању. Али, вера је логика срца, она која превазилази разум. Вера иска љубав и дела, тражи од нас да волимо и оне који нас не воле, који нас мрзе, који нас се одричу. Верујемо у Бога који љуби и милује све људе, без разлике, оне који Га воле и који Га не воле или не познају. Господ наш то чини, као што сунчеви зраци обасјавају све и свакога, као што кишне капи падају на све, без разлике. Зашто је толико тешко бити Хришћанин?
Због онога што јесмо. Човек је смртно и уплашено биће, сламка на ветру. Себичан и самољубив у својој природи, онај који корача ивицом ништавила, рубом понора смрти. А Господ га је створио иконом својом, у царско достојанство га је оденуо, у одећу непропадљивости, у своју слику и прилику. Зато Господ тражи иступљење, екстазу, искорак из љуштуре смрти и пропадљивости, васкрсење људског бића из смрти у живот. Јер неће човека подићи из мртвих, ни род, ни крв, нити љубав која тражи своје, љубав која храни сопствено самољубље. Већ савршена љубав и милост, љубав која не тражи своје, која се не горди, која се не надима (ап. Павле, 1. Кор. 13). Љубав која је изнад логике и разума, која није калкулантска, лицемерна. Таква је љубав и милост према непријатељима, то је наша икона савршене Очеве Љубави према свету и сваком човеку. Таква љубав није етика, нити правило, достигнуће цивилизације или друштвеног договора. То је слика божанске љубави, етос мученика, у коме човек не суди и не процењује, већ једноставно воли и моли се за оне који га не воле.
Живимо у времену у коме се све дроби, рашчлањује, дели, супротставља једно другом. Данас је Хришћанину најлакше да побегне, да се склони, да остави свет свом сопственом усуду, мржњи и злоби. Али каже Христос у Откривењу Јовановом: “Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” (Апок. 3, 15-16). Господ тражи дела љубави, не равнодушност, већ делатну и савршену љубав. Жели преображеног и делатног човека, литургијско биће које сведочи савршену љубав и милост. Сузе за свет и преображени свет. И то према свима без разлике, а нарочито према онима који су и “незахвални и зли.” То је наша најгласнија проповед Васкрслог Христа и балговест Царства Божјег, јер у и кроз такву љубав, оно је ту, сада и овде.
Волимо другога не због себе, већ због њега самог, јер смо само у тој љубави људи, Народ Божји, род изабрани. Волети непријатеље своје, јесте најтежи и најсалађи наш подвиг, учињен по мери раста Христовог. Само по томе свет ће нас познати, да јесмо Хришћани.
Протонамесник Александар Вучај
