„Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова. Амин.’’
Литургијска својеврсност празника Сретења, који у поретку празника спада у дванаест великих, а Богородичин је празник, јесте посебно написана Заамвона молитва. Ова молитва изражава у себи сав богословски смисао овог догађаја, чије слављење краси Источну Цркву још од најранијих времена њеног постојања – од четвртог века. Сусрет Бога Логоса и једног човека – Старца Симеона, јесте символ сусрета свег новог и старог. Симеон је својеврсни символ старозаветне Цркве и историје која се испуњава и завршава управо у Ономе Кога старац држи у свом наручију и чије речи су постале молитвени и литургијски образац Новозаветне Цркве. Онај Који је у наручију – Богочовек Христос, је смисао, циљ, узрок и последица прошлости, садашњости и свега што долази у будућности. Све је створено и збило се у Њему, за Њега и кроз Њега. Тако у овом овом догаћају препознајемо потпуно преобликовање времена, нову димензију стварности која у себи садржи прошло и будуће. Зато је овај сусрет мета време, над време, јер се изнова догађа у сваком сусрету човека са Богом кроз литургијско искуство Цркве коме Дух Свети даје управо овај вечно живи карактер и смисао.
Сретење је сусрет два бића лицем к лицу. Божијег Лица у телу детета, Вечног и Свемоћног Створитеља непролазног живота суште љубави, са лицем старца који у димензији пролазног времена врхуни кончини и заласку. А Духом Светим, узимањем Христа у наручије, сада Симеон бива држан и постаје држани, постаје младенац у непролазној димензији Царства Божијег које наступа и већ је ту у самом догађају који се одиграва.
Сретење је Црква, вечно жива и млада, она коју Христос држи, чува и води ка мирној луци Царства Свога. Сваки човек је призван у наручије Христово, у Цркву Његову, у сусрет и загрљај благодати љубави и мира Свесвете Тројице – Бога Живога.
Протонамесник Александар Вучај
