‘‘Савест, познајући вечни закон Божији, објављује га човеку, као анђео весник Божију свету вољу, те је ваља послушати, јер она носи обавезујућу заповест. Савест, по својој природи, може се сматрати етичким мерилом и показатељем, којим испробавамо каквоту својих дела.
Свети Максим Исповедник каже за савест да је она реч Божија, и непогрешиви судија. Она нас бодри да не пренебрегавамо савест, која нам је најбољи саветник, јер она говори Божанску вољу.’‘
Свети Нектарије Егински, Познај самога себе, Беседе и поуке, стр. 479
Богословски зборник Беседе и поуке, Свети Нектарије је написао и објавио током свог педагошког рада у атинској школи ‘‘Ризарион’‘, и тај период његовог светачког живота, можда најмирнији, био је богословски најплодотворнији јер је светитељ непрестано писао и бавио се дубоким и обимним проучавањем и писањем дела теолошке, пастирске, етичке, патролошке и егзегетске проблематике. Беседе и поуке су дело које се бави врло сложеним антрополошким темама, базираним на питању етике, људској својствености етичком делавању као иконе и подобија Божијег. У анализи људске личности , свих њених фундаменталних аспекта, кроз светоотачко искуство Цркве, Свето Предање, аскетски подвиг и себи свјствен духоносни дар проницања у најдубље истине људског постојања, Свети Нектарије се дотиче скоро непознатих и неоткривених истина везаних за питања самог појма и природе савести.
Увек се ослањајући на павловску и светоотачку реч, на непролазно искуство Цркве, која је човеку вратила сјај и достојанство кроз Богочовека Христа, а у Духу Светом, Свети Нектарије одгонета и живом речју нам дарује истине исцељења и оздрављења људске савести, њене вредности и значаја за духовну самоспознају човека као слике и прилике Божије. За Светитеља, савест је дар човеку, водич и кормило у добродетељи нашег моралног чињења, али је и устава, којом нас Божија воља опомиње и чува злих дела и греха.
‘‘Души је савест урођена,’‘ каже Свети Нектарије, и наставља: ‘‘Савест је постављена да суди души са циљем да узвиси човека до достојанства славе и части, и покаже га иконом и подобијем Божијим.’‘ Овим исказом, Светитељ савест препознаје као интегрални део психолошког дела људске личности, много раније и прецизније него ће то учинити модерна дубинска психологија, са битном разликом да је савест урођени елемент душе, а не стечени сходно контексту етичког и културолошког васпитања човека. Темељна и највреднија истина ових речи открива се у томе да је савест нераскидиви део пирироде и достојанства човека, да му је нико не може укинути нити одузети јер му је од Бога дарована, као бесцени и дивни дар на путу покајања, ка вечном животу, од иконе до подобија Божијег.
Протонамесник Александар Вучај
