Браћо и сестре, Народе Божији, драги пријатељи,
У години јубилеја, када наша Црква са поносом и чашћу прославља осам векова своје самосталности, осврнимо се и удубимо, joш једном, у васцели живот Светога Саве. Млади принц, бегунац од родитеља бива ухваћен у мрежу Духа Светога, да би свој народ привео у загрљај Христов. Монах жељан испосништва биће велики градитељ, мудри дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Савин животни пут креће се од Свете Горе, прек Константинопоља, Студенице, Јерусалима и Свете Земље, кроз Србију, Византију, Солун, Александрију, Египатску пустињу, Синајски манастир… Једном речју, у свом светом животу и животопису, сабрао је сву културу и цивилизацију свог времена. Његова личност и харизма је преображавала сваку средину: црквену, друштвену, политичку, европску… тек да би наново одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики и христоносни човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. Својим одсуством, а благодатним присуством, ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а потом и данас из Царства Божијег. Његови изласци у свет трајаће тек толико да би помогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се наново склонио. Супротно обичајима света, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Светом Арсенију. И при томе, одлазећи и напуштајући свет, као отшелник, постиже заједништво са свима у Духу Светом. Сабира расуто и разједињено, проналази путеве у беспућима, тамо где их нема и отвара Србима прозоре просветљења за божанску светлост. У Савином уму нема истока и запада. Био је изнад њих и зато их је у себи сабрао и сјединио. Како каже наш Св. Николај Охридски и Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је био пут Савиног времена, а треба да буде и нашег. Пажљивим читањем његовог житија видимо да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао и називао га „правим Божјим човеком“. На послетку прожет духом Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва. Рађа се светсавље. Светосавље је начин живота и постојања. Светосавље је видљиви израз Истините Христове, Јеванђелске и Апостолске Цркве у духу једног народа. Оно се темељи на крштењском подвигу међу Словенима, Светих просветитеља, учитеља и равноапостола Кирила и Методија. На том предању изниче Светосавље, када нам у једном тренутку историје Бог дарује Светог Саву, са којим и кроз кога се врши укључивање читавог једног националног корпуса у Цркву, у дијалог, однос и причешћивање у заједници Тела Христовог са осталим народима на жив и непоновљив начин, али и интегрисање у културни контекст хришћанске Европе. То је афирмација и потврђивање непоновљивог и јединственог идентитета сваког народа и човека али и јединства у разноликој заједници људи и европских народа. Светосавље је тако постало наш унутрашњи подвиг, својеврсна динамика духа унутар историје, а уједно и надисторијски процес који је изнад сваког полтичког, културног или националног мотива. Светосавље је саборно, есхатолошко и пошто свој идентитет црпи из Литургије и сећања Божјег, оно је ослобођено окованости датог историјског тренутка. Историју српског народа Светосавље обасјава вечношћу, “царство земаљско обасјава Царством Божјим.”
Од доласка апостола Павла у Македонију и напослетку у Рим, Европа је престала да буде географски појам. Она постаје освештани, литургијски простор, заједница крштених народа које Бог познаје и прима у Царство Своје. Европа добија нову димензију и духовни квалитет свог постојања, у коме сва достигнућа грчко-римске цивилизације бивају христијанизована, добијају своју пуноћу и коначни смисао. То је основа и темељ Европе, њено хришћанско наслеђе, у којем је Светосавље једно од различитости и непоновљивости тог свеукупног јединства и саборности, једна латица у цвету европске хришћанске културе и баштине.
Данас, секуларна и постмодерна Европа, у агонији своје религиозне трагедије и фаустовске културе, свесно напуштајући свој хришћански идентитет, а опет употребљавајући некакав облик саборности, створила је уједињену Европу на темељима правних, политичких, економских и утилитарних принципа. Европа је постала економско-политички савез народа који почива на безличном хуманизму и доминацији најмоћнијих, чију појаву и победу громко најављује руски писац и мислилац Достојевски, још половином 19. века. Европа после два миленијума Хришћанства, поново постаје безлични географски појам и простор на коме живе људи које Бог не познаје, који се међусобно не познају, који губе или су изгубили свој идентитет али који ипак нису гладни. Људи и народи који бивају купљени хлебом (Достојевски, ‘‘Велики Инквизитор’‘).
Српски народ, његова Црква, школа и Светосавље су нераскидив део европске хришћанске, историјске и културне баштине. Европски пут и искушења Европе су позив нашој сопственој самоспознаји, покајању и хришћанском идентитету. Христолико и апостолско Светосавље тражи од нас сведочење и састрадавајуће сапреживљавање свих европских мука и искушења . То није пут полемичког и гордог приступа који је изгубио свој унутрашњи однос према стварности, јер нам је управо личност и живот Светог Саве пример и узор његовог реалног односа према свету и цивилизацији у којој је живео. Данас, европску трагедију треба одстрадати, доживети је као своју и показати да је повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања, пут љубави, праштања и милосрђа, једини пут изласка из лавиринта у коме се изгубила наша цивилизација.
Црквено-школски, политички, културни и европски подвиг Светога Саве јесте управо сведочанство и неугасли светионик, да смо позвани да кроз Цркву, породицу и целовито образовање преображавамо себе и свет у коме живимо, не негирајући историјску реалност већ трезвеноумно и љубавно, кроз однос са ближњима у Духу Светом, градимо Европу као сопствени дом. Славећи јубилеј аутокефалије, дужни смо да у њега укључимо све, и исток и запад, север и југ, корачајући путем који нам је показао Свети Сава, син Немањин.
Протонамесник Александар Вучај
