‘’…Децо драга у Господу, Нека вам неспрестана жудња за Господом загрева срце, зарад тога нека сва ваше пажња буде усмерена ка Богу у Тројици, зарад тога куцајте на врата милости и она ће вам се отворити.Тражите Господа свакога дана, али у своме срцу, а не изван њега, и када Га нађете, стојте са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер престо Божији ће постати ваше срце. Али да би сте нашли Господа, унизите се до земље пред Господом, јер се Господ гнуша поносним у срцу, а љуби и посећује смирене у срцу.
Дело ваше нека буде истраживање вашег срца да се у њега, као змија отровница, не угнезди гордост, то многородно зло, чији отров трује и умртвљује сваку врлину. Преиспитивање самога себе и истраживање срца јесте трагање за гордошћу и њеног порода и њихово протеривање. Јер ако се ње ослободимо и уместо ње задобијемо смиреноумље и њега посадимо на престо у своме срцу, онда имамо све, јер будући да је смирење оно које нас узвисује, из тога следи да оно са собом носи сав збор врлина. Јер кад смирење не би пратиле све врлине, оно нас неби узвисивало, јер сав збор врлина узвисује, а не само неке од њих. Уосталом, врлине су као зраци који исијавају из сунца, или као боје једног сунчевог зрака које се преламају кроз чисту призму наше душе.
Због свега тога, где је истинско по Христу смирење, тамо су и све врлине. Зато је смирење оно што нас узвисује. За смирењем трагајте, њега љубите и у недра свога срца ставите, да бисте се уздигли са земље ка небесима…
Ваш духовни отац, Мирополит пентапољски Нектарије.’‘
(17. писмо, у Свети Нектарије Пентапољски, Писма једног светитеља, Атина, 2014.)
Протонамесник Александар Вучај
