Црква је заједница љубави Бога и људи, Богочовечански организам, Тело Христово, коме је глава сам Христос (1.Кор.12,27). Она је лађа која кроз историју – простор и време, стихију света, плови ка мирној луци – Царству Божјем. У Цркви, кроз Христа, од постања, кроз сва времена и векове, сабран је читав свет и творевина, као што у Нојевој лађи спасење нађе биће, од свакога рода и семена.
Црква је икона живота Свете Тројице, а Света Литургија као њено срце, икона је Царства Божјег које је дошло и које ће доћи. Духом Светим она кроз људе, несавршене и грешне, живи и постоји. Свети Дух је њена животна сила и енергија, сваршенство по дару свакоме човеку, јер у њој, кроз Литургију, свако од нас узраста и налази своје спасење.
Од свога постања, силаском Духа Светог на апостоле у педесети дан по Васкрсењу Христовом, Црква је суд свету, а свет њено искушење. Унутар њеног Тела, услед различитих историјских околности, јављала су се искушења и немири. Често, такве олује су биле силне и болне. Ипак, кроз своју саборност и јединство, пројављивао се Дух Свети који чува, гради, негује и исцељује Тело Цркве и који је чини “стубом и тврђавом Истине.” Саборност Цркве оличена је у епископату и верном народу, у заједници једноверја, једнодушја и једномислија. То је бедем сваком искушењу, злом чину и незнању појединца или групе у Цркви. Најбоље историјско сведочанство пружају нам Васељенски и Помесни сабори, кроз које је Црква очувала своје биће и идентитет, насупрот насртајима бројних јереси и схизматика (расколника), зла и гордости непријатеља. Потврда ове силине Цркве је реченица епископата којим је сваки Сабор завршаван – “Би подобно Духу Светом и нама.”
Кроз векове и данас, свецела Црква води непрестану борбу против таме “прељуботворног и грешног рода” (Мк.8,38). Јединство вере, љубав и позив на покајање су светлост Цркве, којом обасјава читав свет и своје непријатеље. То је позив на сабирање унутар Христа, у мир Његов. То је и крепост, утеха и снага свакоме Хришћанину да савлада искушења светске стихије јер “Христос је победио свет.” Зато, при свакоме искушењу Цркве, данас и у будућности, нема места страху и немиру у нашим душама, већ је то призив нашем трезвеноумљу, чвршћој вери и обилнијој љубави. Духом Светим позвани смо да сведочимо јединство и силину наше вере, постојаност у Истини, милост, правду и доброту Божју. За непријатље се молимо и праштајмо, а Цркви својој и Христу Васкрслом, “сами себе, једни друге и сав живот свој предајмо.”
Протонамесник Александар Вучај