Реч „успење“ значи – погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она „као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила“. Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: „Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје“ (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама. Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан „Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе.“
Свака Литургија јесте славопој и величање Богородичиног Успења, узношења васколиког људског рода у Њеној личности, природи и телу у Царство Небеско. Њен образ је сушта истина људског постојања, пунота смисла како да човек живи, дела и служи Господу. Успење је слика Цркве, савршеног Живота који је победио смрт, што православна иконографија најбоље учи и показује. Богородичина мирна кончина је залог и потврда Христовог Васкрсења, свих и свега, темеља наше вере, Цркве и Литургије. Богородица је жива Заступница потребитих, Утешитељка несрећних и Путеводитељка монаха и отшелника. Она је Светогорска Царица.
Успење Пресвете Богородице је радост Цркве и васељене. Радост сваког новог дана, Која нас позива брижним старањем на спасење тела и душе, на љубав за Бога и ближњег свога.
Протонамесник Александар Вучај
