‘‘Исусу ударише сузе.’‘ (Јн. 11,35)
Христово оплакивање свог мртвог пријатеља Лазара из Витаније, у Јеванђељу по Јовану, описано је најкраћом стихом читавог Новог завета – ‘‘Исус плакаше.’‘ Оплакивањ Лазара Господњим сузама је плач над несрећом и трагедијом васколиког људског рода, од праоца Адама, који је увео смрт у живот творевине. Христове сузе над Лазаром су бол Богочовека над жаоком смрти, над бесмислом кончине живота, над привидном победом Ада, над патњом и болом оних у Аду и оних који остају чекајући тмину смрти. Само неизрецива Љубав и Онај који је Живот, на тај начин могао је да осећа чињеницу смрти и да је сагори својим богочовечанским сузама, да њиховом топлином отвори гробни камен и подигне Лазара из мртвих.
Са Исусовим сузама, а Духом Светим, Лазар устаје из мртвих, као предзнак и путоказ Христовог Васкрсења, победе над смрћу и васкрсења свих у дан Другог доласка. То је догађај и објава Крсног страдања, Христовог искуства смрти и силаска у Ад, Славног Васкрсења, тријумфа Царстава Божјег у простору и времену. Четвородневни Лазар је символ, видљива слика и прилика васкрсења свих. Његове очи су након гробне тмине, прво угледале светлост Лица свог пријатеља Исуса, Спаситеља свих. И неисказива је радост његова и сестара његових у том дану, као што јесте и биће свих нас. Но неким сведоцима, како нам доноси Јеванђеље, ово је било за чуђење и повод за издајство и Христову осуду. Њихова невера Христовој љубави, постала је сопствена осуда и пакао. Они су слика оних што остају у тами Ада и после васкрсења мртвих, јер тако желе, јер тако осудише себе.
Лазар из Витаније, један од темеља апостолске Цркве, постао је првоепископ кипарских Хришћана и града Ларнаке, који данас као највреднију реликвију своје Цркве, чувају његову нетрулежну главу, која је заштитничка глава ове страдалне и мученичке апостолске Цркве. Он је живи сведок и реч сопственог васкрсења и благовест васкрсења свих у дан Христовог Другог доласка. Васкрсли Христос је залог вечног живота, а његов пријатељ Лазар, жива благовест радости Царства Божјег, које долази и већ је ту.
Протонамесник Александар Вучај
