1453. године, 29. маја отоманска хорда је после више од педест дана сурове опсаде, заузела престоницу Византије, царски град Константинопољ – Око Васељене. Византија као царство престаје формално да постоји смрћу последњег византијског цара Константина XI Палеолога – Драгаша (грч. Драгаси), а на рушевинама Цариграда издиже се ново царство, ‘‘жалац у тело Хришћанима,’‘ Отоманска империја, изданак ислама, која и данас, ако не у тој форми, онда бар као таква, идеолошки постоји. По речима савременика записаних у историографији, пад Цариграда био је највећа катастрофа коју је хришћански свет видео, и не без разлога, гркофоне Цркве бранитеље Града убрајау у мученике за веру, а самог цара за Светитеља. И данас, овај дан је за за Хришћане Леванта у литургијском сећању, најтужнији дан након Великог Петка.
Страдање Хришћана у Отоманској империји до нашег времена јесте својеврсни наставак крвавог пира након рушења Града, и не односи се само на просторе негдашње Византије већ и на све касније поробљене хришћанске и словенске народе и државе, које су своја национална ослобођења изборила махом током 19. века. Преостале Православне заједнице на просторима Мале Азије и у самом Цариграду, а које су се затекле у оквирима Ататуркове Турске, своје највеће егзодусе и страдања доживеле су током 20. века – Јермени, грчка Малоазијска Катастрофа, Септемвријана и др. До данас Хришћани на тим просторима одолевају различитим верским и културним искушењима и притисцима, а што показује и недавно поновно претварање Свете Софије у исламску богомољу.
Византија је Царство које није било само себи довољно. Створено на принципима грчко-римске државе, добило је своју душу, идентитет и пуноћу постојања – Хришћанством. Заиста, прва хришћанска империја у пуном смислу речи, која је је својом империјалном идеологијом испунило Христову крштењску заповест и многе народе и заједнице, а пре свега словенске, увело у ред крштених народа које Бог познаје. Верски, културни и цивилизацијски образац Византије, овим народима је постао темељ новог и истинитог идентитетета и образа које су они сходно контексту свог живота и постојања обликовали у формама својеврсности и непоновљивости, увек остајући у јединству и сагласију са истином и вером Цркве и културе која их је Крштењем наново родила.
Верски и просветитељски подвиг Светих Кирила и Методија међу Словенима су најпотпунији израз те и такве Византије, правила вере и начина размишљња, који је касније Духом Светим добио своју надоградњу кроз стварање православних словенских држава и Цркава, које су иако често кроз историју, биле у сукобу са Византијом и њеном империјалном политиком, одржале духоносну нит јединствене вере и културе са њом. Благородни Немањићи, на том и таквом темељу зидају српску Цркву и државу, увек поштујући и негујући идентитетске обрасце примљење од Византије, ваплотећи их у своју владарску идеологију и колективну свест читавог народа. Такав контекст остао је запечаћен у образу свих народа источног Хришћанства, научно названим – Византијски Комонвелт (Д. Оболенски).
Дух Византије остао је жив и постојећи и након 1453. године, иако га не препозанајемо увек на прави начин. У Цркви, Духом Светим ‘‘цариградски обред’‘ живи кроз Литургију и све њене елементе, свештену реч и свештено-радњу. У богословском смислу, у 20. веку велики покрет унутар Православља – ‘‘повратка Оцима,’‘ био је управо наново откривање и препознавање величанственог византијског духа у нашој веру и идентитету. Свети Јустин Нови Ћелијски био је управо један од највећих наших црквених учитеља и трудбеника на овом пољу богословске мисли. Његово дело је сведочанство вечно живог Духа и Истине, којих смо се се напојили на византијски изворима и постали баштиници, призвани да га поштујемо и негујемо у сваком сегменту своје вере. Тако, пад Цариграда није само један у низу тужних догађаја и историјских трагедија Хришћанства, већ уистину догађај којег тужног срца и молитвено сви православни Хришћани треба да се сећају, јер тиме оплакују Царство које им је живот дало.
Протонамесник Александар Вучај
