Град Обреновац налази се на путу Београд – Ваљево, на тридесетак километара од Београда. Прва насеља су поникла на његовом атару пре 5000 година, али за историју Обреновца, односно Палежа, како је носио првобитно име, зна се тек у почетку 18. века. На атару Палежа од 10. века п.н.е. смењивали су се Илири, Трачани, Келти, Римљани и безбројна варварска племена. У време Римљана засеоци Палежа Рвати и Бреска имали су карактер града, а сам Палеж смештен на обали реке Колубаре третиран је као рибарско насеље. У време Велике сеобе насеље је спаљено до темеља. Око развалина града подижу се римско-варварска насеља, Рвати и Бело Поље.
За време владавине краља Драгутина Немањића, мало српско насеље на атару Палежа, заједно са великим крајем до Колубаре припадало је манастиру Грабовац, а за време Турака, Палеж је постао седиште Турака. У 18. веку, до Пожаревачког мира (1718.), Палеж је село на левој обали Колубаре. Тада је био насељен српским земљорадницима и турским занатлијама и трговцима, који су одржавали везу између Босне и Београда. Од Пожаревачког мира до Београдског (1739.), Палеж је постао окружно место Аустријске управе. Носио је име Цвајбрикен ("место између два моста"). По повлачењу Аустрије, после изгубљеног рата, Палеж постаје турско насеље. У фебруару 1804., кад су Ваљевци устали под вођством Јакова Ненадовића и проте Матеје, Тамнавце је против Турака повео поп Лука Лазаревић из Свилеуве. Први српски устанак је за кратко време захватио Палеж. Проту Матеју су у његовој дипломатској мисији у којој је тражио помоћ у људству и оружју од аустроугарских власти у Земуну, на Забрежју дочекали и подржали Забрежани и Палежани, међу којима су од свештених лица предњачили поп Леонтије Марковић из Уроваца и игуман манастира у Грабовцу Јеремија Петровић. У Другом српском устанку, у борбама у самом Палежу истакао се поп Живко из Уроваца (син Леонтија Марковића), који је осим у ослобађању српских талаца од Турака учествовао и у прављењу првог устаничког топа. После 1815. Турци су напустили Палеж и никада се више нису вратили у њега, а напустили су га и српски становници тражећи ново, боље место. Кнез Милош је предлагао Палежанима да се преселе на трасу ка Петловом Брду, како би, с једне стране били безбеднији од водене стихије, од које је Палеж врло често страдао, а с друге стране, ближе Сави, која је у сваком случају пружала боље саобраћајне везе од Колубаре. Међутим, Палежани га не послушају, него се преселе на леву обалу Тамнаве, почевши од тадашњег вашаришта – па на запад, садашњом улицом Милоша Обреновића. Тако је постао српски Палеж, претеча данашњег Обреновца. У њега су се постепено досељавали у првом реду они људи који су се бавили трговином или занатима. Упоредо са овим досељавањем почеле су да ничу у улици крај Тамнаве поред малих кућа и понеке, за оно време веома лепе и велике. То су били "домови чесни" палешких трговаца. У таква два "чесна дома" свраћао је Јоаким Вујић када је путовао кроз Србију. У својим "Путешествијима по Сербији", он је 1826. записао: "Ова варош лежи у једној равници, недалеко од реке Колубара и места где се река Тамнава улива у Колубару. Може имати до 60 српских домова и ниједан турски. У овој вароши је нова црква која је подигнута од тврдог камена 1824 године. Храм цркве јесте Сошествије Свјатаго Духа . Недалеко од цркве налази се једна школа, са 15 ученика. Учитељ је Георгије Николић. Школа се налази у црквеној порти, са западне стране…"
Нема података да су становници Палежа пре 1824. имали своју цркву. Они су првобитно припадали манастиру Грабовац и своје верске потребе су задовољавали у манастиру и у цркви у Бреској. Та прва црква се налазила на 40 метара од садашње. Сазидана је од материјала порушеног манастира у Мислођину. Тај манастир је спаљен од Турака 1521. Садашња црква је сазидана 1868. године, а материјал старе цркве је пренесен у Барич и тамо је од њега подигнута баричка црква. На дан Св. Илије 1868. у обреновачкој цркви је служена прва Света Литургија. Освећење је извршио блаженопочивши митрополит Инокентије 1898. године. У међувремену, 1859., на захтев Палежана и по одобрењу Кнеза Милоша, варош Палеж је променила име у Обреновац.
И тада, непосредно по изградњи, и дуго после, обреновачка црква је била најлепша грађевина у ваљевском округу. Грађена у облику лађе, у романском стилу, сигурних темеља, са дебелим зидовима и снажним луковима, деловала је монументално. Црква је унутра дугачка 25 метара, широка 11, њено небо је 13 метара високо. Споља је црква са торњем и крстом високим 42 метра. На цркви је велики звоник, на коме су пре Првог светског рата била смештена четири звона, чији се звон чуо дубоко у далекој равници. На врху звоника је позлаћен крст, учвршћен на позлаћеној јабуци, чији се сјај далеко види. У цркви је до 1904. као привремен служио иконостас старе цркве. Но, како својом величином није одговарао новој грађевини, то су Обреновчани, не имајући довољно средстава, позајмили 4000 динара од цркве грабовачке и са тим новцем изградили нови костур иконостаса који је одговарао својом величином новоизграђеној цркви. Од старог иконостаса задржане су царске двери које и сада служе. На костур иконостаса су стављене старе иконе. Замењене су новим тек кад су од дима и чађи толико потамнеле, да се једва ликови виде. Било је то 1937. године, а нове иконе је урадио сликар Чалић из Шапца.
За време Првог светског рата, у септембру 1915., торањ је на свом доњем делу непријатељским гранатама био јако оштећен. Две гранате су погодиле торањ, а једна северни део над олтаром. Тако оштећен, али, благодарећи солидној изградњи, торањ је остао усправно наредних осам година, до 1923. када су га обреновчани уз помоћ села Забрежја, Белог Поља и Рвата, са нешто помоћи државе и дарованим прилозима подзидали и поправили. Непријатељ је звона поскидао и три звона однео. Четврто, највеће, на молбу тадашње црквене управе је привремено остављено. Тадашњи свештеник Милутин Богићевић уз помоћ општинске управе склонио је остављено звоно у црквену канцеларију, покривши га покривачима са Светог престола и одеждама које је, заједно са иконама и осталим реликвијама, изнео из цркве, у жељи да их спасе од пропадања под оштећеним црквеним кровом. У међувремену је непријатељ заборавио на звоно у обреновачкој цркви. Звоно је спашено, али не и црквени протоколи крштених, венчаних и умрлих, који су вођени од 1837. Добровољним прилозима, 1932. озидана је звонара и купљено је још једно звоно.
И у Другом светском рату је од силине експлозија црква знатно оштећена. Протоколи који су вођени од 1916. до 1948. узети су од државних власти 1948. године, но од тада се протоколи опет уредно воде. Прве поправке и доградње на цркви и порти почеле су 1951. Пошто је утврђено да је торањ стабилан, купљен је нов сат, а звона су подигнута. 1954. је срушена звонара, а тим материјалом је проширена бивша црквена канцеларија и крстионица. За дужи период ово ће бити једина просторна проширења јер се дозвола од општинских власти за нову градњу није могла добити. Зато су обављани послови на реновирању. Од 1963. до 1966. године офарбан је и сређен кров и торањ, бетониран плато испред црквеи простор око црквеног дворишта. Тек 1976. добијена је дозвола за проширење постојеће котларнице, а настављено је и унутрашње уређење цркве. 1980. власти су дозволиле да постојећеа шупа буде адаптирана у црквено-народну трпезарију. На цркви су настављени фасадерско-молерски радови, кров је покривен бакром, као и торањ. Уследило је бетонирање тротоара око цркве а 1987. је добијена дозвола за подизање и реновирање дотадашњих пословних просторија, као и уређење црквене порте. Изградња црквеног дома у Обреновцу започета је 1992. године. Дом је усељен 1996., а унутрашњи радови су настављени наредних година. Помоћ у изградњи пружила су и обреновачка предузећа, а прилозима верника урађене су фреске на зидовима црквене сале.
Средином 1998. године, поводом 130 година од изградње, започета је обнова обреновачке цркве. Поред обреновачких, помогла су и предузећа и појединци из других општина. Окречена у бело, после адаптације пространа 2000m2, обреновачка црква је отворила своје двери вернима на Ваведење 1998. године. Годину дана касније, у црквеној порти је подигнута мала црква посвећена Светој Параскеви. 2004. године, владика шабачко-ваљевски, Г. Лаврентије је освештао иконостас у овој цркви. Из манастира Каона донета је честица моштију Свете Петке.
У обреновачкој цркви се поред нових чувају и иконе из прве палешке цркве, као и неколико богослужбених књига из 18. и 19. века.
