Ове године, Светосавска академија, одржана је у црквеном амбијенту Храма Силаска Светог Духа на апостоле.
Академија је почела Вечерњом службом којом је началствовао протонамесник, о. Александар Вучај.
После службе, црквени хор “Свети Јоаким и Ана” отпевао је Светосавску химну, а затим је дечији хор “Ваведење Пресвете Богородице” извео репертоар својих песама.
Након тога, чтец-вероучитељ, Владан Нешковић, одржао је своју Светосавску беседу.
У својој надахнутој беседи, посебно је нагласио да Светосавље треба да буде жива, свевремена вера, а не само лепа традиција.
“Свети Сава не треба да буде наша златна прошлост, већ златна будућност”, закључио је свој говор вероучитељ.
После беседе, хор “Свети Јоаким и Ана”, извео је репертоар својих песама и разгалио срца верног народа.
Веома занимљиву песму, “Небески принц”, песникиње Мирјане Булатовић, изрецитовао је протонамесник, о. Немања Павловић.
На крају Академије, старешина храма, протојереј-ставрофор, о. Дарко Павловић, захвалио се свима који су учествовали у програму, као и верном народу који је уживао у овом дивном црквеном амбијенту.
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА
Часни оци, браћо и сестре!
Можда би св. Саву требало увек славити у Недељу, на Мали Васкрс, не би ли се подсетили какав циљ је имао наш први архиепископ.
Наиме, свака недеља у години, посвећена је Васкрсењу Христовом, и свеопштем васкрсењу људи, што је био темељ и циљ Савиног деловања.
“Да никад не умремо”, познате су Савине речи из Беседе српском народу.
Вечни живот, Живот у вечном јединству са Тројичним Богом, то је била одредница Савиног подвига.
Он је за нас Србе био и остао пут, као што певамо данас у нашим Црквама.
Пут који води у вечни живот-у загрљај са Богочовеком Христом.
Свети Сава је био мост.
Мост између оца и светитеља, мост између браће, мост између светитељства и просветитељства, мост између Цркве и државе, мост између прошлости и будућности, мост између истока и запада, мост између родољубља и Православља, мост између Неба и земље, мост између Бога и човека.
Сава је и данас мост. Сава ће и сутра бити мост.
Али, и свако од нас треба да буде мост.
Ако нашег првог архиепископа “заробимо” оковима прошлости и традиције, остајемо без светосавске будућности. А знамо да је, заправо, будућност-циљ наше хришћанске вере-вечни живот у вечној Божијој држави.
Св. Сава и данас треба да нам буде мост у свему.
Потребно је да му се обратимо и да живимо с њим, а не да га посматрамо у албуму, и да му се дивимо.
Ми данас Саву углавном посматрамо у контексту традиције.
Веома лепу дефиницију традиције, дао нам је аустријски композитор Густав Малер, рекавши:“Традиција није обожавање пепела, већ одржавање ватре.“
Потребно је да и ми премостимо
-време и вечност.
Шта више, ми православци, целокупну нашу веру црпимо из будућности, из Дана када ће бити укинута смрт, Дана Другог Христовог доласка и Васкрсења свих људи и природе.
Данашња цивилизација, углавном се не бави проблемом смрти у правом смислу те речи. Углавном га игнорише.
Међутим, ова пандемија вируса, али и пандемија претераног страха од болести, тј. смрти, изгледа да је стигла као Божије допуштење не би ли се савремени човек отрезнио и потражио Бесмртног Бога, Кога је у међувремену, или потпуно заборавио, или ставио на маргине свог живота.
Св. Сава није игнорисао проблем смрти. Он је нудио решење. Повезивао је земљу са Небом. И данас је решење исто, само у другачијим околностима.
Са јаким коренима наше предањске вере, окренути Светлој Вечној Будућности.
Оцу, Сину и Светоме Духу-Једноме Богу, Нераздељивом.
И Сину Божијем, Исусу Христу-Божанској и људској природи-Богочовеу, чије Рођење недавно прослависмо, пре свега литургијски кроз Цркву Његову-Тело Његово.
Зато су три прста-палац, кажипрст и средњи прст-спојени, а домали и мали прст збијени и савијени. Као кад се прекрстимо.
Три спојена прста означавају Јединство Свете Тројице, а друга два савијена и спојена, представљају снисхођење Сина Божијег који се “савио” са Небеских висина и постао нераздељиво, једном за увек-Богочовек, спојио Бога и човека у својој Личности, у Исусу Христу.
Управо, Свети Сава, живео је оваквом вером.
Само ако овако разумемо симболични поздрав са три прста, онда можемо заиста рећи да је то-Српски Светосавски поздрав.
Овај Поздрав много обавезује и подсећа на оно највредније у животу сваког Светосавца, а то је-живот у Љубави Божијој.
Живот у Љубави Божијој подразумева и живот у љубави са свим људима.
Па и оно јеванђељско:“Волите непријатеље своје”!
Реч “љубав” у данашње време, тумачи се на различите начине.
Поистовећује се са осећањем, романтичном везом, заљубљивањем, полном везом…
Родитељска љубав неретко се замењује за једно посесивно стање родитеља према деци, љубав према роду за некакав национализам који често прераста у шовинизам итд.
А Бог је Љубав. Ако нисмо уткани у Божију љубав, све ове “љубави” изгубиће своју суштину.
Љубав као јединство, по угледу на Јединство Свете Тројице, и жртвена љубав по угледу на Љубав Исуса Христа, који је свој Живот дао за живот света.
“У томе се показала Божија Љубав што је Бог свог Јединородног Сина послао у свет, да свако ко верује у Њега, не погине, него да има Живот Вечни!”
Јеванђељска Љубав јесте-давања себе другима!
Светосавље је то исто, само у српским историјским околностима када као народ живимо јеванђељски.
Дакле, Поздрав са три прста о овоме говори.
Велика је опасност да се нација стави на место Бога, као што је то бивало код нас Срба онда када смо се поздрављали са три растављена прста.
Реч “националиста” или “национализам”, може да се тумачи и у позитивном и у негативном значењу-као родољубље, али и као шовинизам.
Да не би било забуне, више волим да користим реч “родољубље”.
Ни родољубље није изнад Бога.
Родољубље је својеврсна вежба за човекољубље, а човекољубље и Богољубље управо јесте Светосавље. Па онда: братољубље, добротољубље, славље…
Волим ове речи које се завршавају са “ље”. Некако ме подсећају на истинску Љубав, за разлику од оних речи на “изам”, које су углавном израз острашћености и недостатак Љубави.
Код нас Срба, најважнија реч је “Светосавље”. То је Православље јединственог српског историјског искуства и доживљаја.
Суштина Српства јесте Светосавље.
То је у сржи српског народног идентитета.
То је љубав према Богу и свим људима, али и борба за слободу, истину и правду.
Када је ово тројство угрожено, Светосавље је онда борба за те вредности. И то је љубав.
Светосавље је живот у миру и љубави са суседима, са другим народима, са људима који другачије верују, са људима који уопште не верују, са непријатељима.
Поставља се питање: Како живети у миру и љубави са непријатељима?
Па, никако другачије него- “бити мудар као змија и безазлен као голуб”.
Када је угрожена слобода народа од стране освајача, онда су угрожене и вредности Светосавља.
Само је одбрамбени рат-праведни рат.
И тада је могуће волети непријатеља, само смо тада принуђени на другачији начин да непријатеље приводимо
“познанију права”.
И тада ће Истински Светосавац и Православац волети свог непријатеља-у боју ће херојски бранити отаџбину, а у примирју ће хранити заробљенике, као што су то чинили светли ликови наших предака.
Протекле године имали смо пример Православне борбе на улицама Црне Горе, али и Републике Српске, Србије и на распетом Космету, које чека своје Васкрсење…
Молитвено, певајући, духовитим досеткама, достојанствено, народ је бранио “законом” угрожене Светиње у Црној Гори.
И, хвала Богу и Светом Сави, одбранио их је!
То је прави пример васкрсавања Светосавља. То је оно “одржавање ватре”. Тада традиција има смисла. Када је жива!
Свети Сава је био на свим литијама у Црној Гори, Србији, Републици Српској, Космету, широм света где су Светосавци молитвено шетали. Био је наш духовни отац увек испред народа, али увек иза Христа.
Ако будемо Светог Саву и Немањиће, само чували као нешто вредно и лепо у прошлости, па макар то био и најлепши златни ковчег, да бисмо само једном годишње отварили тај ковчег и сентиментално уживали у том благу, онда ћемо промашити циљ!
Благо треба да се умножава, а не да се закопава, по речима Христовим.
Дакле, св. Сава не треба да буде наша златна прошлост, већ златна будућност.
Кад мало боље погледамо, у Србији би требало да сваки дан буде-Савин Дан.
Срећна нам Слава! Амин.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
