У учењу Православне Цркве постоји нешто што се зове
“подвижничко-литургијски етос”.
Шта је то уствари?
То је искуство пријатељства са Васкрслим Христом Којим се причешћујемо на Литургији и Његово објављивање, кроз нас причешћене, ближњима, сваком човеку, непријатељу, целом свету.
Извор јесте Литургија.
Али, Литургија се мора “продужити”…
Код куће, на послу, у невољи, у радости…
Најважнији део Литургије јесте Евхаристија.
Грка реч. Благодарење. Захваљивање.
Благодарност Богу што је ту, са нама.
Али, истовремено, из те благодарности, рађа се и жеља да и други људи спознају блискост Божију.
Из те жеље рађа се и жртва за друге-подвиг.
Дешава се да један од ова два аспекта преовлада.
Подвиг без Литургије води индивидуализму, па чак и изолационизму.
А Литургија без подвига остаје у границама црквене порте, што је опет својеврсна изолација.
Дакле, једно без другог не иде, са свешћу да је Литургија и Извор и Ушће сваког подвига, жртве и доброг дела.
Ако погледамо историју српског народа, без двоумљења можемо закључити шта преовладава. Подвиг.
Срби неће да иду на Литургију, неће да читају Свето Писмо, неће да посте, али, кад треба, погинуће за све ово.
Неки мудар човек рече да се Грци спасавају делима преношења Предања, Руси-молитвом, а ми Срби-страдањем.
Последња критична ситуација коју смо имали око пандемије, доказала је нпр. да су српски лекари начинили велики подвиг.
Неко рече да се медицинска сестра, која дежура дан и ноћ у болници, већ причестила Христом.
Слично се може рећи и за онај дивни народ у црногорским литијама, који је свакодневно, прелазећи чак и десетине километара, сведочио: “Не дамо Светиње!”
Дух светог Вукашина из Клепаца се налази у сваком од њих.
Међутим, то су посебне ситуације у животима људи и у историји народа.
Свакодневни живот, ако желимо да га живимо у правом смислу речи, незамислив је без Литургије.
Ако би били “литургијскији”, могуће би било да се и ми Срби мало више спасавамо Литургијом, а мало мање страдањем.
А онда би и подвиг био лакши.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
