Радно време за човека је почело оног тренутка када су Адам и Ева напустили Бога.
Дакле, Божији првобитни план није био да се исцрпљујемо радом.
Међутим, у условима недостатка Божијег изобиља, које је постојало када није било „радног времена“, Адам је сада морао у „у зноју лица свог да једе хлеб свој“.
Створивши Свет и Човека, Бог је створио време.
Напустивши Бога, човек је створио радно време.
Радно време је постала неопходна, нужна реалност.
„Сећај се дана одмора да га светкујеш;
шест дана ради, и заврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме“, каже сам Бог људима преко свог пророка Мојсија.
Овом заповешћу Бог поново упућује на оно што је човек тренутно изгубио.
На вечност.
Сећање на вечност.
Управо Недеља и Празници у Православљу, не само да су сећање на Вечност, већ учествовање у Вечности још сада и овде, у времену.
Смисао Недеље и „црвеног слова“ јесте литургијско учествовање у Вечности.
Шта је друго Вечност, него Живот са Вечним Богом.
Учествовати у Вечности могуће је и кроз „радно време“, ако је оно оплемењено Вечношћу.
Рад који не поробљава, рад који је на добробит другога, рад који се с љубављу обавља, може да нам буде заморан, али на том радном месту постоји доста прозора кроз које се види Вечност.
А Вечност увек одмара и обнавља.
Ропски рад, који игнорише Вечност, који нас одвраћа од лица другог човека, који нас претвара у шрафове за покретне траке, на којима се штанцују отпаци времена,
на крају, и човека самеље у отпадак, покварени део машинерије, који се лако може заменити…
Неко рече да човек који воли свој посао, да он читавог живота ништа и не ради.
Волети људе кроз посао, сећати се Дана Вечности, наћи време за лице ближњег,
изронити из вира свакодневице…
Све су то моменти када се дневнице свакодневице улажу у Штедионицу Вечности.
За Вечну Плату.
Без радног времена.
Владан Нешковић, ђакон
