‘‘И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих.’‘ (Лк. 24, 30-31)
Јеванђелска епизода апостола Луке и Клеопе у месту Емаусу, на чијем путу срећу Васкрслог Господа Христа, а препознају га тек при обеду у чину ломљења хлеба тј. Евхаристије, неизмерно је важна за литургијску катихезу и поимање саме природе Литургије. Не без разлога, Литургија је данас у векове непрекинути обед у Емаусу, али исто тако и последња Христова вечера са апостолима, пред Јудиним издајством након чега долази Крст и Тридневно Васкрсење.
Заједничка тачка Литургије као Трпезе Господње јесте присуство Васкрслог Христа, кога Апостоли Лука и Клеопа препознају када им се ‘‘очи отворише’‘ тек при ломљењу хлеба, што је само дело Христово у Духу Светом, а по вољи Бога Оца. Тако, Сионска горница и Емаус су Црква, црквени амбијент и Литургија у којем имамо Христа, Који даје и Који се у Хлебу раздаје. Иконографија на најбољи начин представља Литургију Неба и земље управо кроз приказ Причешћа Апостола али и кроз догађај у Емаусу. Познање Христа је уједно за Апостоле била и благовест Васкрсења, што свака Литургија и данас јесте. Причешћем ми сведочимо и благовестимо свету Васкрслог Христа, као некада Апостоли, али што је најважније, вера којом приступамо Христу твори у нама познање Господа, отвара наше духовне очи и срце да би смо Га кроз Дарове у себе примили. То је залог Трпезе Господње, који ће нам Христос у Свој Дан затражити.
Христов обед са Луком и Клеопом у маленом јудејском селу Емаусу, у освит Васкрсења, јесте јеванђелска потврда Цркве и Литургије као средишње тачке и места у којем се срећемо са Христом, у Духу Светом, у којем бивамо причасници Његове Трпезе и кушамо радост Царства и Светотројичне Љубави. У нашој радости, отворених очију, позвани смо да свету сведочимо исто што и Лука и Клеопа другим Апостолима у Јерусалиму – ‘‘И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хлеба.’‘ (Лк. 24, 35).
протонамесник Александар Вучај
