Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Ових дана...

Светосавска академија у Обреновцу

Круна прослављања Светог Саве, свакако је Светосавска академија, коју су ове године, са почетком у 19 сати, припремили Црквена општина Обреновац, ученици и наставници Основне школе „Грабовац“ из Грабоваца и ЈП Спортско-културни центар Обреновац.

Академија је отворена химном Светом Сави, а потом је беседу “Савино прво лице једнине” произнео др Драган Хамовић, истакнути виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност у Београду. Лепоту хорског певања дочарала су оба црквена хора: дечји Ваведења Пресвете Богородице и велики хор Светог Јоакима и Ане, а у наставку су ученици Основне школе из Грабовца извели драмски приказ о чудима Светог Саве.

Беседа “Савино прво лице једнине”

Све зависи како се шта почне, заснује. Какав је почињалац. А свако носи бар два лика. Лик унутрашњи, у сталном покрету уобличења, ни сами не знамо. Бог зна. Други наш лик онакав је какви се одразимо у огледалу других очију и душа, како нас оне сагледају и упамте, пo нашим речима, кретњама и отисцима. И остајемо довека разапети између тога лика који нам једино Отац небески познаје и лика што су нам га ближњи живописали. А ретки ликови узрасту у фигуре које настављамо да вајамо у нама и ради нас, преко граница њиховог времена земног и судбине људске. Даље се на њих осврћемо у име љубави и разлога до којих држимо. У такве се фигуре загледамо, спрам себе их одмеравамо, ми, ликови недостатни, тежећи да запоседнемо своје Ја, да се из утврде тога поседа бранимо и одбранимо. Знамо да тим нашим Ја заклањамо и личне сумраке и сенке. Да нас други не открију у безличном лику – прикривамо се некада иза некога Ми, уместо да нам прво лице множине буде израз дубинског сједињења с другима. А има пак оних чије се Ја слије у непрегледно, свесагласно Ми. И не може им наштетити ништа што је нането временом и људским нехајем.

На почетку нашег на пергамену и у предању утиснутог памћења стоји Савино прво лице једнине, суверено и нескривено, раскриљено према нама. На нашем почетку стоји разговетан Савин знак. Што Сава није уписао, није се упамтило или макар не тако подробно. Пишући о оцу као владару, укратко, да се не умноже речи, Сава тежиште описа преноси на очев лик са животног исходишта. Приказујући Симеонов долазак на Свету Гору, о трећем сину свога оца Сава испрва сведочи у трећем лицу, речима приче о блудном сину: „Јер овај као млађи међу браћом својом, и најмлађи, и, просто рећи, видевши своје природе немоћ и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши доброга оца и господина.“ Наједном, сама од себе, након треће реченице у низу, пада маска трећег лица у огољеност првог лица једнине. „И отидох у страну туђу далеко.“ И отидох в страну тужду далече, како изворно исписује наш архипесник, на давно истиснутом старосрпском језику.
И отад проговара глас сина који, у кључним самртним сценама, не сузбија љубав према некад страшном оцу, од кога је остала само сушта благост: „А ти, чедо, не тугуј гледајући мој растанак, јер чаша ова свима је заједничка. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.“ Идеже к тому нест разлученија. Тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка. Ко ово није поновио у себи, док му се родитељ болно откидао на ону страну, у незнан предачке васељене, када туга очас зна да сломи осам тешких брава нашег слабоверја. И девету дубровачку.
Али, мало ко би тада и било када и помислио да на топао очински благослов узврати, попут монаха Саве, речима издашног самоунижења. Обично наше Ја настоји да одбрани и оно чему одбране нема. Али, Сава зна да је човек изнутра тврђава и тамница очајања, а да једино покајање с душе уклања маглу и све што је обремењује и да покајање чисти без дима и бакар претвара у злато, према речима Јефрема Сирина. Сиринове речи, из једне од молитава Пресветој Богородици, Сава присваја у знаној покајној деоници пред лицем оца на растанку:

А забораван за све показах се, јадан и некористан, изједначих се са стоком несмисленом и уподобих се њима, убог бивајући добром делима, а богат страстима, срамом испуњен, слободе Божије лишен, осуђен од Бога, оплакан од анђела, смеху изложен бесима, укореван својом савешћу, злим својим делима посрамљен. И пре смрти мртав бивам, и пре суда сам се осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем.

И прежде суда сам се осуждају… Таквим себе приказује проверено најбољи међу нама, не у самоти пред Богом и собом, него у писаном самосведочењу, у коме Савино човечанско прво лице једнине, живо већ осам векова, истинитије светли. Онај Предићев Свети Сава који, у свечаној одори, благосиља Српчад, остављао ме је помало хладним, чак и зачешљани архијереј с очуване композиције у студеничкој Краљевој цркви. Сава, сав од безазлене одлучности и трепета, какав се приказао у властитом тексту с почетка нашег писаног незаборава, подобан је лику што га је живописац милешевске фреске лично сагледао – с очима испитљивим и брижним, прекрупним, загледаним некуд преко.
Сава – једнина под којом се стекла небројена множина синова и кћери, до данас. Као по Настасијевићевој извајаној лирској речи: „Бездетан, / на истину грем / Синови прате ме / и кћери.“ У раздобљу које је подразумевало разне тешке инсигније, костиме и маске, Сава је, приповедајући студеничкој сабраћи о ктитору манастира, исликао мимогред и свој лик, непосредан и присан. Сава је, пре свих других првенстава, најпре заснивач присног тона у нашем књижевном и духовном изразу. Познаје српски средњи век писаца Савине високе изведености, али такве племените срдачности више нема, чак ни у изврсно писаним страницама брата Стефана, нити после, код брујног Доментијана и код архимајстора Теодосија у њиховим житијским делима о Светом Сави. Можда још осетимо сродну, помну јасноту речи тек код песника „Слова љубве“, на крају златног словесног низа на чијем је челу Сава, срдачан и смео као дечак.
У таквом осећајном тону Свети Сава је оличен и у писму игуману Спиридону, упућеном из Свете Земље, раздраган од светиња које полази. Он се према студеничком наследнику опходи и као отац и као брат, као најрођенији, шаљући усрдну молитву и ситнице посвећене новозаветним местима: „А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојима, јер сам га полагао на Гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву створио, да би дао Бог да би се тако сваки хришћанин молио за мене! И дајем ти убрусац што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак што сам га нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи.“ Колико мекоте у две-три реченице: крстић, појасић, убрусац, камичак. Или по изворном језичком лику: крстац, појасац… Управо је такав људски предложак и могао да насели мноштво народних прича о свецу путнику што обилази земљу и оставља трајне трагове у савинској топонимији Старе Србије. На толику усмену продукцију људе нико није могао натерати, него се такав приступачан лик, дочуван у дугом ланцу предаје, морао једном заслужити.
Зато на почетку српске књижевности не стоје само један владар и један принц који се, у стишаној старости и бујној младости, приволеше монашком чину. На почетку сјаје ликови оца и сина који хоће да се изнутра препознају и разумеју. Два лика који се напокон огледну један у другом. Растко бежи од моћног очевог лика, да би га, као Саву, сустигао очев благи лик. Да би оличио Бога као Оца, морао се распознати у лику родитеља што се љубављу приклања подвигу сина. Када је такво знање достигао, благодарећи и Симеоновој жртви, мора бити да је Сави све постало кристално јасно, јер човек дозри кад досегне дух очинства. И није имао потребе за небопарним помагалима израза. Два је гласа Сава објединио у себи, употпуњен и готов за дуготрпељив рад на овој страни, међу проширеном породицом свога својеглавог и никада одраслог рода. Ваљда зато, кад мисли на Србе у своме најопсежнијем правном делу, назива их својима – како нам открива Миодраг Петровић, преводилац и тумач Савиног Законоправила. Своји смо, значи. Својта.
Једном сам склопио два сонета у којима, без устезања, позајмих гласове, Савин па Симеонов, не бих ли примио тегобу личног растанка с ониме кога сам, наравно, тек на самрти погледао и разумео. Проговара ту син који се, кроз похвалу оцу, саображава своме одраслијем лику. Одзвања отац у сину, глас сабранији, у другом делу сонетног диптиха. Два разумевајућа гласа као један. Два лика једне људске потпуности, слика свачијег борења и пута самоналажења. Један другоме највиша задужбина. Ниње и присно. Наш присни Сава, у садејству позне благости Симеона. Наше постојано прво лице једнине.

САВА

Отидох туђим странама, далеко У нематерње, брујне перивоје, Са којих боље прозире се преко Кад замреш, срчан, за себе и своје.

Одбегав ближе оцу свих отаца Пред легионом што режи, у стопу, Син сам и нисам. У себе се бацам, У јаук, шкрипу. А сунчан у склопу.

Прах сам те плачем, куљам сав од кала, Отуд ме рука брижног старца склања. Мом слабом оцу, некад силном, хвала:

Јер дотура ми свежње поуздања, С друге већ стране, где он је обала И задужбина већа од свих здања.

СИМЕОН

Сасређуј напоре, снаго моја, сине. Реч у оћутаном, у покрету станка, Стрми су прелази до живе истине Што пева и сија, иста од постанка.

Улoжи се, сине, све у једно своди, Плот је живој души опна крта, танка. Раскидај и збаци, у многима роди – Отац креће тамо где нема растанка.

Сине мој, стасити и лиснати храсте, Корен шчепа земљу па увис узрасте. О децо, предата злој сили и власти,

Почујте и овај налог закучасти: Углавном је боље неодрасли да сте, Тако ми нећете одвећ ниско пасти.

akademija 2018