Литургијски начин живота, испуњен живљењем по Јеванђељу, у врлини и љубави према Богу и ближњем, носи у себи потребу и назначење човека, да сваки сегмент своје друштвене делатности охристови, испуни Духом Светим и посведочи га свету око себе. Хришћани, људи Цркве, живе у реалном свету, у Богом дарованој стварности, која за њих претставља призив њиховом човекољубљу и трезвеноумљу, али исто тако и велики изазов. Литургија нас учи да волимо и љубимо све и сва око себе, као дар Божији и место нашег живота у којем се пројављује Дух Свети. Зато смо позвани да волимо и поштујемо своју отаџбину, претке, историју, традицију и културу коју смо наследили као богаство наше хришћанске баштине. То су таланти једнога народа које наслеђе треба да умножи и преда у залог потомцима који долазе и који ће доћи. У том непрекинутом низу и поретку литургијског и духоносног живота, огледа се наша освећена и богомнадахнута историја, од Немањића до данас.
Хришћанство и Литургија су нам подарили идентитет, име и све што јесмо. Подарили су нам свест једнога народа и сваког појединца као путоказ на ветрометини историје, да чува, воли и брани оно што јесте и поштује оно што је другачије. Наш литургијски идентитет нас позива на потпуну одговорност у најширим размерама, од чувања и заштити планете и животне средине, до унапређивања и бриге о друштву у коме живимо. У томе се огледа наше човекољубље и степен хришћанске самосвести. Једнакост међу људима, друштвена солидарност, брига о социјално најугроженијима, деци, старима, обесправљенима и болеснима, јесу императив нашој одговорности и обавеза, како у локалној заједници, тако и на најширем друштвеном плану. Слобода да живимо у човекољубивом и уређеном друштву каквом желимо јесте основна људска и хришћанска слобода.
По делима љубави, познаће нас на сваком кораку живота. Литургија је дело љубави заједнице, свих и свега у Богочовеку Христу. Живот у заједници и брига за њу сваког члана је дар Божији, обавеза и неизмерна одговорност. Такође, време и људи иза нас обавезују нас да ходимо у светлости и истини јеванђелског живота, али исто тако и они који долазе, којима смо дужни да посведочимо и предамо оно што јесмо за шта нас је Бог изабрао – Народ Божији, Род Изабрани.
протонамесник Александар Вучај