„Личност је нешто најбескрајније у свим световима, и зато најзагонетније. Ако је Бог хтео да зада загонетку која се не може одгонетнути на плану људског разума, онда је та загонетка – личност. Свакоме људском створу ништа није непосредније од његове сопствене личности, али при свему томе личност је нешто најнеухватљивије за људске појмове, представе, слике, символе. Човек је самоме себи и најближи и најдаљи: најближи јер осећа себе као нешто најпосредније дато у њему; најдаљи, јер никако не може да обухвати све бескрајности своје личности. Трагање за последњом тајном личности одводи људску мисао у такве безизлазне лавиринте, где језиве тајанствености светова лутају и живе. Већа тајна живи у самом човеку неголи у свим световима око човека“. (Преподобни Јустин Ћелијски).
Али, личност, иако јединствена и непоновљива, нестаје. Смрт разара човека, разбија јединство његово раздвајајући душу од тела, и личност нестаје. „Господо, смрт је најочигледнија и најуниверзалнија стварност у свету. У самој ствари, последња, звршна стварност људског живота на земљи јесте смрт. Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу, сви без изузетка… Шта су тријумфи науке, философије, технике пред страхотним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена – човек… Господо, на дугом и страшном путу кроз историју у човеку се толико наслагало и нагомилало смрти, да је смрт постала једина категорија, у којој се креће и бива сав живот људски, у којој он настаје, остаје, па можда и престаје“ (Преподобни Јустин Ћелијски). Смрт је постала једина религија против које се савремено човечанство бори заборавом, хедонизмом и свиме другим што је умножава. Забава је постала индустрија смрти, али не само смрти тела, већ оне страшније – смрти душе. Када смрт разбије личност, одвоји душу од тела, заборав је оно што излечи бол оних што остају, а брзина живота донесе нове бриге, уживања и окупације.
Заиста, ништа страшније не би било од овога живота када би се он завршавао са гробом, заборавом или ништавилом о којем неке религије говоре. Али, иако је Бог све створио из апсолутног ништавила („ни из чега“), то ништавило није оно у шта све створено треба да се врати. Бог је ово своје благовољење да свет треба вечно да постоји, објавио послањем Сина Свог у свет. Бог је постао човек, истински човек – Богочовек, који је искусио страшну смрт на Крсту, и исту победио својим славним Васкрсењем. До васкрсења смрт је била друга природа човека, а од Васкрсења друга природа човека је постала бесмртност, а смрт је постала неприродна.
Хришћани и даље умиру, али је то умирање другачије него пре. Сеје се тело смртно, како каже Апостол Павле, и оно клија, расте и ниче у тело бесмртно. Када дође време Свети Дух ће га оживети, усавршити и поново сјединити са душом, јер како каже Преподобни Јустин Ћелијски: „једини смисао људског постојањау овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини.
Од самог почетка хришћани су живели као заједница, и све што се унутар ње догађало, и радост и туга, били су не приватна ствар, већ ствар заједнице – Цркве. Отуда су и упокојење и сахрана (од старосрпске речи сохранити – сачувати. Термин очигледано указује на то је да се тело чува у земљи, а не спаљује, због нечега у што ће се догодити будућности, а то је ништа друго до Васкрсење) хришћана били у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Најстарије сачувано сведочанство о молитви за покојнике је сачувано у спису „Апостолске установе“ (4. век) где стоји: „Неприметно се сабирајте на гробљима, чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу…појући да их испраћате, ако су верни у Господу“. Дакле, хришћани су се увек сакупљали и молили Богу једни за друге, увек имајући свест да сви припадају једном Телу Христовом –Цркви, где постоји само једна „бесмртна богочовечанска стварност“ (Преп. Јустин) која обухвата и живе и уснуле.
Света Литургија је „најсавршенија“ молитва за све, место где се приноси Богу Бескрвна Жртва за живот целог света, место помињања свих и свега и место сједињења са Богом. Ово помињање је од вечноживотног значаја за човека. Молећи се за некога (првенствено на Литургији) Црква се моли да га Бог држи у свом памћењу. То је једини начин да неко не ишчезне услед смрти и заборава, јер само оно и само онај који постоји у памћењу Божијем заиста постоји. Због тога је молитва Богу за некога, и живога и уснулог, израз велике љубави која доноси много користи и ономе који се моли и ономе за кога се неко моли.
Хришћани су одувек били свесни овога и зато су се, поштујући речи Христове: „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“(Мт. 18, 20), сабирали и мимо Литургије приносећи Богу молитве за своје упокојене као заједница – Црква, али никада не запостављајући литургијски помен уснулих. Тако су настала многа молитвословља међу којима су и последовања за упокојене – опела, парастоси и помени.
Практичне напомене:
За свако од молитвословља која се врше за упокојене припремају се жито (скувана пшеница), свеће и вино. Жито има јасну символику Васкрсења, јер као што се зрно пшенице положи у земљу да иструли, изникне и роди нови живот, тако се и тело сахрањује у земљу да би се чувало до Васкрсења, када ће се васкрсењем поново спојити душа и тело и васкрснути човек – јединствена и непоновљива личност. Жито се прелива вином које има символику Светог Причешћа и подсећа да се једино сједињењем са Богом, односно причешћивањем Њиме, може стећи Вечни Живот.
Црква је одредила и дане када се треба посебно молити Богу за упокојене, а то су суботе и задушнице (4 пута годишње). Такође, по упокојењу приносе се Богу молитве за покојника у трећи, девети (у народу седми) и четрдесети дан. У ове дане (3 и 9), како пише у житију Светог Макарија Великог, бива поклоњење душе Богу а „у четрдесети дан душа се опет узноси на поклоњење Богу; и тада већ Судија одређује души место које одговара њој према њеним делима“. Због тога се Црква у овим молитвословљима моли Богу за опроштај грехова и упокојење у „месту светлом, у месту цветном, одакле одбеже бол, туга и уздисање“, где сви праведници блаженствују чекајући Васкрсење. Парастоси се врше и на пола године и годину од упокојења.
Што се тиче обичаја, довољно је навести правило које каже да је стари обичај, ако је без богословске подлоге, само стара заблуда, а сваки обичај који замагљује суштину вере и уноси пометњу у њу руши је. Свакоме остаје на савести како ће да поступи.
На крају, треба се сетити речи једног савременог богослова који каже да „истински живимо само у оном степену у којем ће нас се сетити и коначно нам дати „ипостас“(истинску личност, постојање) Бог у Царству Сина Свога“, због чега хришћани вековима говоре: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк. 23, 42), и непрестано приносе молитве Богу једни за друге.
протонамесник Бранко Чолић
