Промишљу Божијом створен је свет, Он промишља о свакоме од нас и циљ је за све исти: да се спасу и живе у блаженој Вечности. Пут није исти јер је сваки човек јединствен и непоновљив. Човек се сам не може спасти, јер је биће заједнице и за њега није добро да буде сам. Разне групе нуде начела, идеологије, место у групи или организацији, где ће се човек осећати корисно, испуњено и битно, где ће наћи „смисао“ у овом мору бесмисла. Али, све те групе, странке, клубови, идеологије… чине да човек, и појединачно и свеукупно, буде расцепкан и у непрекидном сукобу, поделама и непријатељству са свим и сваким. Плата за све то је смрт, која прекида заједницу човека са другим бићима, а и сам човек се смрћу распада јер се тело предаје трулежи. Докле год смрт господари човек је немоћан.
Међутим, воља Божија је да нас све сабере у једно где ће нас Свети Дух исцелити од подвојености и расцепканости којима је читав свет данас заражен. „Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 2О), речи су Христове које нас упућују на то да је спознање Живога Бога и заједница с Њим пре свега саборни догађај. Свака наша лична молитва, свако добро дело и настројење само су припрема за нешто много веће, за сусрет са Богом и присаједињење Телу Његовом – Цркви. Црква сабира све и сва у себи, јер она је последица призива и позива „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21), народ изабрани. Чланство у „изабраном народу“ више није ствар рођења већ слободног хтења и љубави. Стога, по речима једног савременог теолога, Црква није „ни удружење ни религиозна институција ни управна јерархија, нити њу чине здања, канцеларије и организациони састав. Она је народ Божији сабран ради „ломљења Хлеба“ и „благосиљања Чаше“. Њу чине „расејана деца Божија“ (Јн. 11, 52) која се сада сабирају у јединство живота тела Цркве“.
У Литургији, благодаћу и дејством Светога Духа, постајемо Једно Тело и са онима који су поред нас, и са онима који далеко, и са онима који као блудни син лутају (јер се молимо да Бог све доведе у познање Истине), и са онима који су грешни а који ће се покајати, и са онима који уснуше са надом на васкрсење и Живот Вечни, и са онима који ће се Крштењем присајединити Телу Христовом – Цркви, са свима који својом слободом и љубављу хоће да постану „народ изабарани“. У Литургији се освештава и сав материјални свет јер хлеб и вино који се приносе на њој су „Твоје од твојих…због свега и за све“ (возглас на Литургији пред Освећењем Дарова). Тако Свети Николај Кавасила тумачећи Свету Литургију каже: „Ове тајне – Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то Тело и Крв Христову“. Због тога је важно бити део Цркве и учествовати у Литургији која је место сабрања Неба и земље, пролазног и непролазног, Бога и човека када човек испуњава Божији промисао и постаје бог по благодати.
протонамесник Бранко Чолић
