‘‘И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша.’‘ (Мк. 12,25)
У створеном свету, праштање је димензија живота дарована и везана искључиво за човека. Човек је једино биће које може да опрости. Човек једино може да учини зло зла ради, да опрости јер је човек, икона Божја. Само икона и подобије Бога у човеку праштају, могу да не траже и творе ново зло, да не отварју врата смрти и уништења. Зло нашег света је у непраштању, у отсуству љубави, у ропству и затварању пред слободом праштања. Праштање је врхунац остварења личне и људске слободе, и нико и никада није могао човеку да ускрати право и слободу да опрости, осим сам себи.
Тешко је праштати. Много је лакше хранити се болом и страдањем онога који нам чини зло, и још наћи прегршт логичних оправдања за себе и другог, да не праштамо и зло чинимо. Праштање није логика. Праштање није од овога света, није од човека логичног и палог, смртног и пропадљивог, онога који живи само данас. Праштање је видљиви израз љубави и слободе, царског достојанства човека, дар Божји у њему, који га диже од света, тренутак вечности, укус Неба и мирис Раја.
Људи који праштају, не стварају боља друштва и цивилизације, већ творе Царство Божје Духом Светим кога сведоче својим праштањем. Нису они толерантни, већ човекољубиви, нису добри чланови друштва, већ чланови Царства Небеског, сабор светих који долази, у коме нема зла, греха и смрти. Живот у непрестаном праштању је начин постојања, који превазилази границе створеног, сваког познатог друштва и цивилизације и зато је праштање немогуће дефинисати, описати и сместити у било какву форму живота. Праштање је дивно и величанствено, оно је Божје даровано само човеку као најдрагоценији дар, плашт боје царског пурпура који се пресијава у нетварној светлости Христовој. То је човек који побеђује свет и зло, победник у радости Васкрсења и причасник Трпезе Господње.
протонамесник Александар Вучај
