Пост је по превасходству време ослобађања човека од многих духовних болести (завист, мржња…) које обликују наш духовни живот и одређују наш однос према свакоме и свему. То је период обнове читавог човека, јер се само целовит и обновљен човек може вратити Богу. Трагедија греха управо и јесте то што грех чини да у човеку преовлада животињско и демонско над духовним и божанским. Бог тражи читавог човека јер цео човек је предодређен да се спасе, али само ако он то жели. Пут који човек ради Спасења треба да превали од животињског до духовног, од демонског до божанског је пут покајања.
Покајање је реч која се често употребљава али без удубљивања у њено право значење које осликава какав потрес треба да се догоди у човеку ради сусрета са Богом у вечности. Покајање (грч. метаноја) означава промену начина живљења и самог поимања живота, одређеније, подразумева потпуно преумљење. То је најрадикалнија промена човековог начина постојања и његовог односа према Богу, ближњима, творевини и себи. Стога покајање није неко сентиментално осећање жаљења због учињене грешке, или само пуко морално усавршавање ради јачања карактера, већ је, пре свега, битијни (од вечноживотног значаја, онтолошки) чин.
„Покајте се, јер се приближило Царство небеско“(Мт. 3,2), вапио је и вапи и даље Свети Јован Крститељ показујући крајњи циљ покајања, улазак у Царство Божије. У Царству Божијем нема места за човека који свој живот заснива на егоцентризму и садистичком односу према свему и свакоме. Покајник у пракси сазнаје да своју личност не може остварити у равни биолошког постојања због свих ограничености које има пред собом (време, простор, болест…смрт) и због тога тежи да своју природу преобликује јер је грехом постала „трулежна примивши својство које човек није поседовао у почетку“(Св. Максим Исповедник). Потребан је сусрет са Богом и он се не може остварити мимо Цркве Христове, места заједнице у слободи и љубави Бога, творевине и човека. Ту човек успоставља лични однос „лицем к лицу“ са Богом постајући „причасник (деоничар, заједничар) божанске природе“(2 Пет. 1,4). Такође, покајањем човек успоставља другачији однос према природи коју више не злоупотребљава већ је кроз Евхаристију уводи у лични однос и заједницу са Богом. Једино покајањем, односно потпуним мењањем свог начина постојања, човек показује себе као слободну личност, која постоји и живи једино у заједници љубави и слободе са Богом превазилазећи тако ограничења створене природе. Због тога се толико у хришћанству инсистира на чувању од греха, јер грехом, човек не губи само моралну вредност већ способност да се одазове љубави Божијој и учествује у истинском Животу.
На крају, како човек да препозна да се у њему заиста десило покајање?
Само када целим својим бићем зна да грех који је много пута поновио, више неће и не може да понови, или како су неки Оци Православне цркве рекли:“ Стари грех се више не понавља, не видимо га више ни код других људи и-на њега смо заборавили!“.
протонамесник Бранко Чолић
