„И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!“(Лк. 24, 51-53).
„Бог је постао човек да би човек постао Бог“, речи су Светог Атанасија Великог којима је објаснио разлог оваплоћења, (отеловљења), Сина Божијег. Сво дело које је Христос извршио на земљи, јесте да би човек постао Бог. Он је сишао са неба да би нам вратио небо, Бог је сишао на земљу у тело да би тело (природу) вазнео на небо.
Четрдесет дана по Васкрсењу Христос се јављао својим ученицима и уверавао их у своје Васкрсење, показујући да није у гробу, да се Тело Његово не распада по законима природе, већ да је то заиста Он који је са њима био три године, учио их, чинио чуда, страдао, Васкрсао, чије ране сад могу да напипају и који једе са њима.
Апостоли и сви који су били уз Христа „плакаху и ридаху“(Мк. 16, 10) када је Он био распет-мртав, радовали су се када су видели да је жив, да је опет са њима, а када се вазнео опет су са „радошћу великом“ хвалили и благосиљали Бога без обзира на то што отишао од њих. Овде се открива због и ради чега је Бог створио човека. Створио га је да живи бесмртно, јер иако ми умиремо телом, вером у Христа Васкрслог васкрснућемо, наша душа ће се сјединити са телом и примити од Бога „вечни удес свој, или вечну муку“, како рече Преподобни Јустин Ћелијски. Христос седи с десна Богу Оцу, отворивши пут до тог места где су „благословени Оца мојега“(Мт. 25, 34), и у Христу се сваки човек удостојио толике славе ако искрено верује.
Иако се Христос вазнео на небо то се никако не може назвати растанком с Њим, јер није отишао негде далеко одакле ће некада доћи да нам суди и пресуђује. Христос нам је рекао: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“( Мт. 18, 20), говорећи о Својој Цркви где борави „у све дане до свршетка века. Амин!“ (Мт. 28, 20).
Протонамесник Бранко Чолић
