‘‘Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.’‘ (Јн. 9,3)
Исцељење слепог човека у бањи Силоаму, у Јерусалиму, од стране Господа Исуса Христа, један је од догађаја описаних у Јовановом Јеванђељу, а коме је Црква посветила једну недељу током Педесетнице. Са разлогом, у пастирском духу, Црква благовести овај догађај услед врло дубоке проблематике и вековног питања, на који одговара ова прича, односно сам Господ Христос.
Наиме, у јеврејском менталитету, али и других народа, постоји дубока предрасуда да су болести и несреће од рођења, испаштање зарад греха предака. Та предрсуда и неистина је погрешни одговор човека на несвесни порив своје природе за правдом и равнотежом унутар граница створеног света, пројавом космичке правде у времену. Христос чином исцељења слепога од рођења и одговором ученицима руши ову заблуду, доносећи свету и човеку, суштински нови и истинити смисао овакве врсте патње. Даје одговор за којим вапије човек, откривајући му истину створености и пропадљивости сопствене природе, унутар које се пројављује Дух Свети, Божја љубав и старање за човека. Болест није испаштање ради греха других, већ Божја посета и прилика да се ‘‘јаве дела Божја.’‘ Не без разлога, Господ при чину исцењеља користи твар, као символ да свака честици створеног може пројавити Духа Светог, Љубав Божју.
Ова прича крије у себи и скривену поруку духовног слепила, као греха и сопствене осуде на патњу, оличену у фарисејима, као архетиповима духовно слепих људи за Бога и Истину, која им се сведочи и пројављује пред очима. То је порука и опомена свима који не желе да виде стварност Васкрсења и исцељења свих у Христу, који у тами свог слепила тумарају у оквирима пропадљиве логике, окошталих закона створене природе и сопственог самољубља. Зато је слепи прогледао јер Светлост коју је угледао отворивши своје очи, било је лице Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа!
јереј Александар Вучај
