Одувек је човечанство тражило прави начин поштовања и обожавања Бога, исход није увек био исти. Када год би у центар обожавања човечанство постављало Бога-налазило би Га, а када би човек постављао себе и своје страхове, увек се долазило до застрањивања.
Историја сведочи да се од форме разних богопоштовања суштина, ако је постојала, није ни видела, због чега је религија постала само скуп прописа, закона и правила чијим се испуњавањем, „без грешке“ добијало све што се затражи од „више силе“. Овакав магијски приступ вери, лишен љубави и слободе, а крцат страхом и духовном заслепљеношћу, најчешће је водио човечанство у мржњу према свему што је било другачије. Отуда је историја религија препуна мржње, насиља и смрти чињених у име овог или оног бога.
Разговор Христа и Самарјанке, описан у Јеванђељу које се чита на Литургији четврте недеље по Васкрсу, има неколико свевремених порука и оно што је, чини се, сада актуелно су следеће Христове речи:“Долази час и већ је настао, када ће се истинити богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“(Јн. 4, 23-24).
Несумњиво, ови стихови су кључни за разумвање хришћанства, јер најављују истински преокрет у поимању религије и њима почиње хришћанство. Бога слави само у Духу и Истини, не на овај или онај начин,ни овако ни онако, већ у синовској љубави, знању и слободи. У таквом слављењу Бога нема места за било какав страх, заслепљеност и мржњу у име назови ревности или одбране вере, ту ни један човек није непријатељ већ ближњи, преко потребан за наше спасење.
На жалост, хришћани су ове речи током историје често заборављали, замењујући однос љубави и слободе обредоверјем (вера да се стриктним испуњавањем форме ритуала аутоматски мења људски живот, без другог личног труда и суштинске промене-преумљења човека) и споровима: Да ли се Богу треба молити на „гори самарјанској или у Јерусалиму“, сводећи Хришћанство на нешто спољашње, на сујеверје и страх.
Непријатељи хришћанства су баш ове Христове речи у Духу и Истини прећуткивали, јер су опасност и изазов сваком идолу и идеологији. Живећи у Духу и Истини човек не може бити претворен у роба материјалног, у неважну јединку безличнога колектива, којом се лако може манипулисати. Дух и Истина ослобађају човека од свих стега и окова отварајући му видике ка Богу који је једини Дух и Слобода, Љубав и Слобода, Живот вечни и испуњење свега.
Протонамесник Бранко Чолић
