Слободним преступом заповести Божије прародитељи прекинули су заједницу са Богом, која је као за последицу имала општу и једнаку осуду коју су сви добили од свога потомка, наслеђивану кроз људску природу. Старозаветни човек своју богочежњивост манифествовао је кроз испуњавање заповести, верности и послушности, али све кроз систем појединачних награда или казни, немајући снаге нити могућности против општег проклетства.
Господ својим Оваплоћењем и узимањем нашег тела на Себе, претвара општу и палу природу из проклетства у благослов, показавши је невином и чистом. Дар детета за старозаветног човека био је највећи благослов од Бога, а нарочито прворођена која су довођена у храм на благослов свештеника и принос жртве благодарности. Временски контекст јављања Господа био је време Римске незнабожачке идолатрије. Све је било поробљено закону греха и смрти, вапијући за спасењем. Управо, Симеонова молитва која у себи има христолошки карактер, читајући је свакога дана на вечерњем богослужењу указује нам на свеопшту и спасоносну мисију Христову, откривајући нам тако Његов идентитет у речима „Светлост да обасјава незнабожце и славу народа твога Израиља!“
Празник Сретење спада у циклус епифанијских празника. Сретење, стара словенска реч, данас би се могла превести као сусрет или сусретање. То је сусрет старозаветног света који се иконизује у личности Богопримца Симеона са Спаситељем света. Стари Завет бледа је сенка Новога Завета, јер речи које Бог упућује Мојсију да Бога нико не може видети лицем к лицу, данас се превазилазе увођењем детета у Јерусалимски храм, којег старац из руку Богородице прима на своје руке и гледавши у Њега испуњен Светим Духом пророкује да је настало време спасење „Сада отпушташ Господе слугу твога у миру јер видеше очи моје Спасење Твоје“.
Поред свог скромног историјског садржаја датог нам у богонадахнутим речима јеванђелиста Луке, овај празник има свој духовни, али у исто време и непролазни смисао чија порука је насушна и прекопотребна за сваког човека, сваке епохе времена. Он није сусрет само Богопримца и Господа, већ има и своју еклисиолошку основу, и сусрет је читавог човечанства са Спаситељем, као и сваког човека са Њим понаособ. Тако у Њему, у Цркви као Телу Његовом, у заједници на Литургији имамо изнова сусрет Творца и твари, видљивог и невидљивог, створеног и нествореног. Литургија је сусрет и оприсутњење Духом Светим прошлости у садашњости са надом у будућност.
На крају, драгоцене су речи О. Александра Шмемана који каже да целокупан човеков живот јесте непрестано ишчекивање сусрета, јер нема ничега радоснијег, од сусрета са оним кога волиш. Сретење је откривање човековог истинског живота, а то је сусрет душе човекове са Љубављу, који му је даровао силу да свој живот преобрази у чекање Бога.
Стефан Брековић, вероучитељ
