У години у којој се налазимо, прослављамо осам векова аутокефалности Православне Цркве у Србији. У житију Светог Саве које је написао Доментијан налазе се речи васељенског патријарха Манојла I: „Поставих овога кир Саву као архиепископа свим српским земљама и поморским“. Његова тежња за аутокефалношћу није подразумевала неку врсту независности и одвајања од целине Цркве, нити је Цркву видео као институцију. Аутокефалија је за њега подразумевала неку врсту практиктичнијег устројавања црквеног живота, ради лакшег сведочења Христа и његове науке, у Коме сви треба да будемо Једно.
Иако су његове мошти спаљене од стране Турака, тачније од Синан паше Соколовића (27.априла/,10. маја 1594. године), дух светосавља непролазан је усрпском народу. Кратке приче, у којима је Свети Сава био главни јунак имале су за циљ да буде сачуван од заборава, а уједно својим целокупним животом крунисао је себе за духовног оца нације.
Своје задобијене таланте Сава је умножио зарад свога народа. Поред своје браће по крви, он је приволео и загрлио као своју браћу и друге народе, који су му у томе тренутку били далеки, јер нису били из његовог рода. Својим одласком на Свету Гору и служење Богу заменио је свога оца по природи Богом Оцем. Бог Отац је за Њега постао најдражи Отац, у којег се Сава уздао и којем је служио.
У 19. веку када долази до обнове српске државности, молитвено помињање Светог Саве имало је велики значај. Многи државни чиновници, династичке породице које су се смењивале на престолу, партијске групације које су се бориле за власт, ратови, кратки мирови, за све то време подједнако се Свети Сава помињао.
Говорећи прво о прослави ван територија Кнежевине Србије Свети Сава је прослављен после богослужења у школској згради у Сегедину 1839. године. Ова заслуга припада Павлу Стаматовићу, проти, катихети и истакнутом родољубу. После богослужења ишла је литија од цркве до српске школе. На причасном, на путу од цркве до школе и од школе до цркве, певана је светосавска химна. Највероватније да се водица светила у школи, док остатак обреда обављен је у цркви.
Према досадашњим истраживањима научника званично проглашење Светог Саве за заштитника школа у тадашњој Кнежевини Србији јесте 1840. година. Како је тих година Свети Сава прослављен у селима широм Србије нема данас података, иако се за Београд и Крагујевац зна. У Саборној цркви у Београду служио је тадашњи митрополит београдски Петар Јовановић, који је на крају Свете Литургије одржао беседу. Тога дана митрополит је примао конзуле страних земаља, намеснике, чланове Совјета.
Према програму Попечитељства просвете, ђаци свих школа Крагујевца окупили су се пред Лицеумом. Заједно са наставницима носећи барјаке одлазили су у цркву. Из цркве пошла је литија у зграду Лицеум. Прво су ишли ђаци, а затим представници грађана са барјацима. Затим рипидоносци и свештеници, носећи Јеванђеље и икону Светог Саве. За време литије певан је тропар Светом Сави. У школи је било освећење водице, којом су кропљене и остале школске установе града. Литија се на крају враћала у цркву, где је освештано жито које су спремали наставници школа. После отпуста, следила је Трпеза љубави, на којој је сечен колач.
У недељу, 27. јануара на дан Светог Саве, ученици Основне школе „Јован Јовановић Змај“ своју школску прославу започели су Евхаристисјким сабрањем при Цркви Сабора Срба Светитеља у Обреновцу. На евхаристијско сабрање дошли су у пратњи својих вероучитеља Г. Владана Нешковића, Г. Милоша Младеновића и Г. Стефана Брековића.
Ученици су узели активног учешћа у Литургији, кроз певање на богослужењу, као и заједничким читањем молитве Оче наш. После причешћа и ломљења славског колача ученици су рецитовали песмице о Светом Сави. Иако је за неке ово био први пут, поред мале треме коју су имали, морамо их похвалити што су својом несебичношћу и племенитошћу дошли по хладном времену да узму литургијског учешћа. Свакако да се овим путем морамо захвалити свештенству храма Сабора Срба Светитеља који су препознали труд ове мале деце и наградили их скромним пакетићима.
Вероучитељ Стефан Брековић
