“Узми крст свој, па хајде за мном”,
Христове су свевремене речи.
Речи за сва времена.
За “време” без времена.
За вечност.
Веровали или не, били хришћани или не, сведоци смо да човек у овоме свету не може избећи муке, невоље, проблеме.
Не може избећи неки крст.
“Да-Господе”, рећи ћемо, ми, који, пре бих рекао, желимо да верујемо, али-који је крст мој? Како да нађем крст који је баш за мене?
Човек је склон да скраћује и олакшава крст свој, мада има и оних који би да потегну много тежи него што могу да понесу.
Како наћи онај прави?
Можда бисмо тај одговор могли да пронађемо у данашњем празнику-Крстовдану.
Цар Константин и његова мајка царица Јелена, пронађоше Крст Христов, дубоко у земљи, уз чудновату Божију помоћ.
Ми, данашњи Хришћани, нема потребе да тражимо Господњи Крст, јер је нађен,
и свечано сија на свакој Цркви…
Ми треба да потражимо свој сопствени крст, да закопамо мало по свом животу, и по својој души, и уз помоћ Божију, пронађемо крст за своју малу муку, и проблеме.
И стрпљиво кренемо за Христом…
А оно што је претешко за нас, то ће понети сам Господ.
И кад га пронађемо, уздигнимо га, а Христос ће нас уздигнути изнад трулежности овог света.
Славимо, и благодаримо Богу на пронађеном крсту, баш као што су то некада чинили хришћани у Јерусалиму на челу са патријархом и царем.
Нека би дао Бог да пронађемо свој крст и кренемо за Христом. Ни лакши ни тежи, него баш онај који је за нас.
Боже помози нам у тој потрази
и васкрсни нас мртваке кад га пронађемо, баш као што си васкрсао упокојеног, на Твом Крсту положеног човека.
Даруј нам наш сопствени крст, пре свега као жртвену љубав, да би се, колико је могуће, саобразили твојој Крсној Љубави.
И да би тиме и ми сведочили да је Крст, ипак љубав.
Да је Крстовдан, због
Васкршњег Дана.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
