Преци наши проливаше своју, али и Божију Крв, причешћујући се Христом.
И данас Христос пролива своју крв сваке Литургије.
“Пијте из ње сви, јер ово је Моја Крв Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштања грехова.”
Христос не пролива залуд своју Крв, већ је ми залуд траћимо, игноришемо, нећемо да се причешћујемо, јер “нисмо достојни”, “не ваља се често”, “нисмо ми свештеници” итд.
А Христос јасно каже:“Пијте из ње сви…”
А у Светом Писму је такође речено за народ да је “царско свештенство”.
Хоћемо да се очистимо од греха само својим снагама, а Бог је ту само успут да нам припомогне. Молимо се усамљено. Сами и усамљени. Практично, ван Тела Христовог.
Не схватамо најважнију ствар: Не треба да живимо хришћански, већ да живимо у Христу и са Христом!
То је суштина, али и промашај суштине са наше стране!
А свети оци промашај циља називају грехом.
Дакле, грешни смо зато што се не причешћујемо, а не, да се не причешћујемо, зато што смо грешни.
Не можемо живети са Христом ако се не причешћујемо. Једноставна истина.
А јасно је речено да Христова Крв пере грехове!
Грехове пере наша љубав, жртвено уткана у Тело Христово.
Ми смо заменило тезе. Нама треба Црква, да нама послужи, да нам буде својеврсни сервис.
Уместо да је обратно.
Да ми служимо Цркви.
Е, то пере наше грехове. Самозаборављање.
Христа, и наших ближњих ради.
Непријатеља наших ради.
Учествујмо у Телу Христовом,
пијмо Крв Христову.
Онда ће литургијске речи имати смисла:
“… која се пролива за многе,
ради отпуштања грехова.”
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
