Колико пута нас је уморило неко досадно чекање.
У реду за плаћање рачуна, у општини, у катастру, код лекара…
Шта радити док чекамо?
Мислим да је ово животно питање.
Ако мало одважније размислимо, најважније чекање јесте чекање
растанка са овоземаљским животом.
Шта радити док чекамо?
Мислим да одговор зависи од тога шта чекамо?
Или, кога чекамо?
Ако чекамо неумитну “црну рупу”, мрак, ништавило, ако чекамо то “да мене више неће бити”, онда за нас и није толико важно шта радити.
Јести, пити, спавати…
Онда нама није важно ни питање:” Да ли живим да бих јео, или једем да бих живео?”
Ако, пак, очекујемо Живот, после растанка са овоземаљским постојањем, онда ћемо се трудити да истински живимо-да волимо.
“Волим, дакле, постојим”, мото је оних који верују у Живот. Они ће чекање искористити испунивши га делима љубави…
Чекајући Живот, не можемо, а да на неки начин не будемо у контакту са Животом.
Као кад чекамо да нам се неко кога волимо врати са далеког пута,
па се дописујемо, телефонски разговарамо или гледамо преко скајпа…
За нас, православне хришћане, Црква је “Надинтернет”, “конектовање” са Животом-Богом, али, истовремено, и међусобно повезивање у том “Надинтернету”.
Литургија је и више од тога.
Ту смо већ дочекали Христа,
Кога још увек чекамо…
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
