Мала Марија се просто отргла из руку времешних родитеља, Јоакима и Ане, и јурнула уз стрме степенице Јерусалимског храма.
Отргла се од својих “природних” родитеља и кренула у Очев дом.
Колико нама данас, који пре свега, желимо да верујемо, треба труда и подвига, да се ослободимо своје “пале природе” и кренемо у Очев дом-Цркву.
Колико деце данас вапе за Очевим домом, али их “природни” родитељи стежу, присвајају као приватну својину, и на тај начин поробљују, а да тога нису свесни.
А Христос недвосмислено каже:“Пустите децу да прилазе к Мени, јер таквих је Царство Божије”.
То “пустите” требало би да одзвања у ушима сваког оца и сваке мајке данас.
Деца, по својој, још увек искреној, и незапрљаној природи, теже ка Очевом дому.
Треба их само упутити и-пустити.
Ако их не пустимо у Очев дом, за коју годину нећемо имати толику власт над њима, а тада они могу врло лако да изаберу пут лажних очева и мајки.
Пут улице, дроге, криминала, неморала…
Сутра је Ваведење.
Празник испуњеног обећања. Свети Јоаким и Ана пустили су своју девојчицу у Храм, да се тамо васпитава и учи.
Они су осећали Христове речи о деци, и пре Христовог рођења.
А Марија је журно потрчала ка улазу, где свештеник Захарије крши тадашња правила и законе и уводи је у најсветији део Храма-Светињу над светињама.
Права прилика да се запитамо данас: Да ли су нам правила изнад Љубави?
Које су највеће Христове заповести?
Ко је данас и где је данас “Светиња над светињама”?
О овим питањима требало би сви да поразмислимо: свештенство, верни народ, родитељи.
Свима нама, којима је стало до деце.
Ако Христа препознамо као Љубав која нам се сваке Литургије даје у “Светињи над светињама”-у Светом Причешћу, онда нам је Очев дом-читав свет.
Онда смо ми-Очев дом.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
