Србин има своју Крсну Славу,
Крсну Славу-светитеља Саву!
И све је тако.
Међутим, да мало видимо смисао свега тога. Да ли то значи да су остали православни народи, који немају Славу, мање православни од нас. Наравно да не значи. То само значи да смо ми Срби православци, на нама својствен, светосавски начин.
Захваљујући нашем духовном оцу, св. Сави, ми данас имамо Дан када прослављамо Св. Тројицу, кроз светитеља кога посебно поштујемо, и славимо, пре свега, црквено, па тек онда породично.
Међутим, да ли је то тако данас код Срба.
Велика је заблуда да је Слава само породични празник.
Централни догађај Славе јесте-Обред ломљења хлеба, преливајући га вином.
Зашто то радимо? Шта је смисао тога?
Смисао овог чина јесте да нас подсети и укаже да наш живот зависи од Тела и Крви Христове.
Јер, сâм Христос рече: “Ко не једе Моје Тело и не пије Моју Крв, нема Живота у себи.”
На Слави су хлеб и вино само симболи Исуса Христа-Хлеба Живота, док су на Литургији, освећени хлеб и вино заиста Тело и Крв Христова, тј. сâм Господ Исус Христос.
Дакле, Слава је нераскидиво повезана са Литургијом и Светим Причешћем, тј. са Црквом.
Постоје људи који кажу да славе Славу, а у Цркву улазе само да би донели славско жито на освећење.
Постоје они који ни то не чине, који годинама нису ушли у Цркву.
Постоје чак и они који руже и вређају Бога и светитеље, а мисле да славе Славу…
Дакле, не можемо поштовати светитеље, а Бога заобилазити. Управо је светитељ свети, захваљујући Светој Тројици-Богу.
Ми би требало да се бар мало угледамо на светитеља кога славимо, а који је читав свој живот посветио Богу и људима. Светитељ није бог, већ је он ту да нас зближи, спријатељи са Богом.
Срби су традиционално побожан народ.
Али, ми нисмо православци због тога што поштујемо традицију, славимо славу, крстимо се, певамо родољубиве песме итд. већ због тога што смо сједињени са Богочовеком Христом, а то се остварује, пре свега црквеним животом, тј. учешћем у Литургији…
Слављење Славе без Цркве је исто што и свадбено весеље без младенаца, или прослава рођендана без слављеника…
Ако ово схватимо и усвојимо, онда можемо са захвалношћу Богу, узвикнути и запевати:
Нико нема што Србин имаде!
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
