Литија је реч грчког порекла, а на српском значи-поворка.
Црквена литија је свечана, молитвена поворка, коју спроводи свештенство и народ, носећи Крст, црквене барјаке, иконе, свеће, која је обично наставак и “излазак” Литургије из храма у насељено место, град или село, а повод је Слава коју то место прославља.
Црквена литија може бити и краћа, тј. око храма, на пример, “погребна литија” за Велики Петак и Васкршња, радосна литија, на Васкрс.
Храмовне Славе имају своје литије, такође, у црквеној порти, око храма.
У неким селима се и дан-данас задржао обичај да се покојник литијски испраћа, од куће до гробља.
Молитвени ход-шетња(литија), може се спроводити и приликом неких “ванредних ситуација”.
Литијске молитве за престанак временских непогода, у случају ратне опасности, за време ратних дејстава, за било коју драматичну опасност по Цркву, народ и државу.
Таквим литијама обично претходе Молебани у храму, а затим молитва
“излази” на улице…
Ових дана имамо, пре бих рекао, изванредне, него “ванредне” литије, где народ Божији молитвено брани своје Светиње.
Иако грчког порекла, реч “литија” некако више пристаје у овом случају, него “молитвени ход” или “поворка”.
Литија-некако асоцира на нешто што се разлива, полагано тече, шири…
Нешто што, из извора, полагано извире и навире на улице, тргове, али и на брда и долине, баш као и народ што извире из Цркава Црне Горе данас.
Тај Извор полагано прераста у Реку која тече, и Србијом, и Републиком Српском.
Речно корито се шири и вијуга…
У своју бујицу привлачи све више Народа Божијег, па тако ових дана, и Ваљеваца, и Обреновчана.
Литија- нешто што траје, нешто што лије, непрестано…
Нешто што се прелива из места у место.
И кад киша лије.
На иконе и кишобране.
А можда киша и не лије,
већ има своју Литију.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
