Када човек доста времена проводи у затвореном простору, здравље му се нарушава.
Ако и даље настави да води такав начин живота, а притом се труди да лековима побољша здравље, бива за трен боље, али убрзо се здравље још више погоршава.
Истински лек је у промени начина живота, превасходно, у отварању према природи, сунцу, ваздуху.
Сличан је и човек који жели да се ослободи греха сопственим снагама, а притом је затворен за Бога.
Такав човек је затворен у сопственој тамници, мада са незнатним пламичцима догорелих кандила са ужеглим уљем.
Такав човек са маском побожности, окренут је само себи и борби са сопственим гресима.
Обично су два исхода овакве борбе:
1) човек постаје праведник који сада има власт да суди и осуђује;
2) човек губи битку и повлачи се из црквеног живота.
На основу оваквог виђења црквености, створена је и својеврсна “теологија греха”.
“Љуби Бога и ближњега свога”, одговор је “Теологије Љубави”.
Дакле, отварање за Божију љубав, усредсређеност на ближње, а заборављање себе.
То је формула за уништавање и сопствених грехова. То је љубав и према себи.
Дакле, пустимо да нас Бог својом светлошћу обасја, и сенке грехова ће нестати.
Пружимо љубав ближњем свом, и наши греси биће истопљени.
Љубав је јача од анализе.
Кад год се изгубимо у анализи, значи да смо у недостатку љубави.
Онај ко анализира и себе и друге, може имати љубави.
А онај који има пуноћу љубави, нема потребу за анализом.
Онај ко има љубави,
он љуби Бога и ближњега свога.
вероучитељ Владан Нешковић
