Мајка Исуса Христа, Марија из Назарета, живот је провела у непрекидном успењу.
Маријино чудесно рођење, било је плод успења вере њених остарелих родитеља.
Њено успињање кренуло је још од најранијег детињства, када се као трогодишња девојчица отргла од родитеља и трчећи попела до највеће светиње тадашњег Јерусалимског храма.
Као девојка успела се до анђеоских висина, када јој је архангел Гаврило објавио радосну вест о рођењу Спаситеља.
Пела се Марија и на Голготу, заједно са својим распетим Сином, али и на Маслинску гору одакле је посматрала вазнесење свога Васкрслог Сина…
Поживела је Мајка Божија још подоста година после Вазнесења, али уз непрестану молитву и жељу да се што пре нађе у наручју Сина.
Какво чудесно прожимање земаљског и Небеског живота.
На земљи је Син био у наручју Мајке, на Небу је Мајка у наручју Сина.
Дошао је и тај тренутак преласка или успења Богородице Марије код свог Сина, Богочовека, Исуса Христа.
Тело је било положено у гробу у Гетсиманском врту, а затим је после три дана “нестало”.
Зато Богородица нема мошти, јер је већ васкрсла у наручју Васкрслог Сина.
Шта за нас, људе овог века, значи Успење.
Пре свега, путоказ ка Небу.
У саобраћају, без путоказа, промашићемо пут.
На земљи, без Богородице, промашићемо Небо.
Страх од смрти је најјачи страх који постоји.
Од њега произилазе сви други страхови.
Страх је нешто што паралише човека и чини га неспособним за живот.
Успење Маријино развејава тај страх.
Смрт више није тама,
већ успење у наручје Љубави.
вероучитељ Владан Нешковић
