Када бисмо пост схватили као пут до Љубави, многе ствари у посту нам не би деловале тако сложене.
“Да ли на води данас да постим када је Пређеосвеђена Литургија, а причестио сам се?”
“Не бих баш могао на води целу недељу, болестан сам. Шта да радим?”
“Да ли риба баш само на Цвети и Благовести? А шта ћу ако славим Лазареву Суботу?”
Ово су само нека од питања која се појављују у току Великог поста.
Ако пост схватимо као циљ сам по себи, онда су ова питања суштинска.
Испуњење поста имаћемо у тражењу одговора на ова питања, а када их пронађемо, онда ћемо их извршавати и-постити…
Питање хране у посту није неважно, али ако се задржимо само на томе, промашићемо циљ поста.
“Требало је ово друго чинити, а ни оно прво не запостављати.”
Господ се обраћа фарисејима који су се строго држали слова закона, а заборављали оно што је превасходније-љубав и добра дела.
Правила у овом, палом свету, морају постојати.
Правила су путокази.
Путник не иде на пут да би до танчина упознао све знакове. Он путује до одређеног циља, а знаци му помажу у томе.
Тако и хришћанин у Великом посту.
Путује до Васкрслог Христа, а пост му помаже у томе.
На тој Стази Љубави потрудимо се да нам људи буду путокази.
Неког ћемо нахранити, неком указати помоћ, болесног посетити…
Са неким људима ћемо се радовати, са неким туговати…
Не заборавимо људе у посту, јер Бог постаде човек.
Као Човек пострада, као Богочовек васкрсе!
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
