“Није умрла, него спава”, каже Христос родитељима умрле девојчице.
“Лазар спава, идем да га пробудим”, каже Христос својим ученицима.
Они му рекоше:“Ако је заспао, сам ће се пробудити”.
“Не, Лазар је мртав”, рече Христос.
Из ових неколико реченица, недвосмислено се види да Господ смрт поистовећује са сном. Наша Црква има молитве којима се молимо за упокојене, умирене, уснуле у Господу.
Уснули у Господу.
Управо у овим речима је суштина. Уснути у Христу, заспати у Очевом дому, умирити се у Светом Духу.
Ко усни у Христу и умири се у Светом Духу, пробудиће њега Отац.
Дакле, заспати са Христом, а не успављивати се грехом, пороцима, идеологијама…
Не успављивати се лажима и заблудама.
То је оно што одваја човека од Уснућа у Господу.
То је заправо умирање, умртвљивање.
Каква грозна реч “у-мртвљ-ивање”!
Ово “мртвљ” да ти се згади!
Можда би ова ознака “мртвљ” требало да стоји на сваком ријалити-програму, на пример.
Дакле, у Богу, Христу, Цркви-нема мртвих.
Постоје само-уснули.
Ван Бога, Христа, Цркве, јесте смрт.
Смрт није непостојање, ишчезнуће.
Смрт је вечно умртвљивање.
Смрт је када неко вапи да ишчезне, да га нема, ал’ не може. И тако вечно…
Уснути у Господу јесте циљ.
Душко Радовић каже: “Да бисмо ноћу лепо спавали, морамо цео дан радити на томе”.
Да бисмо уснули у Господу,
морамо цео живот радити на томе.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
