Саборност је основна одлика и ознака хришћанства. Још на првим страницама Светог Писма, у књизи Постања видимо да се човек као најсавршеније биће Божије, створено по лику и подобију Божијем, остварује као биће заједнице са Богом и ближњима. Човек се не посматра као биће по себи, независно од другога. Он се остварује у релацији, која има вертикалну и хоризонталну димензију.
Заједница са којом Јахве заснива Савез јесте старозаветна Црква. Израиљ је позван да буде изабрани народ пред Богом као култна и света заједница. Позван је да буде света заједница кроз очување Савеза. Према свештеничком предању, Савез се поистовећује са законом. Ипак, изворно значење не може се поистоветити са нашим схватањем речи закон који у себи има јуридички карактер. Овде се ради о закону љубави, а не испуњавању религијских и моралних норми.
Однос Бога и Израиља јесте пре свега однос љубави, љубав која полази од Бога и тражи слободан пристанак човека. Декалог је требао само да послужи у регулисању њиховог верског и грађанског живота, ради усавршавања. Његово претерано јуридичко схватање довело је до велике опасности које су се највише манифествовале у постегзилном периоду. Управо овакво схватање појма закона довело је до стварања одређених религиозних групација унутар јудејског друштва, који су чинили јудејски естаблишмент.
Оваква врста социјалне раслојености огледа се код Јудејаца у њиховом односу према другима народима, као и према појединцима унутар своје заједнице. Речи љубити ближњега свога као самога себе односиле су се само на однос међу Јудејима. У Новом Завету прича о Милостивом Самарјанину показује да ближњи више није припадник само изабраног народа, већ да је то сваки човек. Љубити ближњега значило је сматрати га себи равном. Управо та традиција која се уобличивала и чувала у породици (кући) постала је двостуки мач. Оно што је требало да сачува изабрани народ и да га води ка Богу, преокренуло се у искључивост према другима као и на поделе унутар заједнице. Управо ова правила која штите колектив и појединца, Господ изазива својим субјективизмом.
Изазивањем својим субјективизмом одређених норми и правила, Господ нарушава у контексту приче о Блудном сину. Већина данашњих теолога тумачећи ову причу, извлаче је из њеног првобитног контекста, дајући јој покајнички карактер, односно карактер преумљења, као припрема за Велики и Часни пост. Кроз историју прича је сагледавана са више страна, и код неких је имала психолошки, али и еклисиолошко-светотајински смисао.
Она као прича припада припада трослојној садржини, заједно са причом о изгубљеној овци и изгубљеној драхми (Лк 15. глава). Прича се налази једино у Јеванђељу по Луки, које је социолошки окренуто групама које су доживеле неку врсту неправде. Лука у својим причама фаворизује социјално маргинализоване личности и групе, које у својим параболама рехабилитује и даје шансу да буду рехабилитоване.
Христов говор у параболама имао је два циља. То су кратке приче, које су део свакодневног живота, а затим и културолошки мотив, јер Христос је пре свега говорио као блискоисточни рабин, с обзиром да менталитет блискоисточног учитеља није да износи истину кроз апстрактне, већ сликовите појмове, које имају за циљ да позову човека да постане део те слике. Он у својим параболама показује своје интересовање и жељу да се обрати изгубљеним овцама дома Израиљевог, да је социолошки веома активан.
Прича о Господу започиње из једног породичног амбијента, што Лука управо протеже кроз читаво своје Јеванђеље. Христос пре причања ове три приче доноси једну нову стварност. Реч је о његовом седењу са цариницима и грешницима, због чега су му фарисеји и књижевници придиковали. Социолошки и историјски гледано фарисеји су били посматрани као праведници, а цариници као грешници. Управо идеја о пуком и формалном испуњавању закона огледа се у овом ширем контексту, сматрајући да ако желимо да будемо део заједнице морамо се дистанцирати од овога света.
Практиковање закона води светости, а простор те светости, угледа и примера су фарисеји и њихова група. Цариници су били повезани са окупатором у земљи, узимајући често од народа и више од онога што је потребно. Због уласка у различите средине, куће, пипајући чисто и нечисто, они припадају простору нечистог. Свест Израиља као друштва функционисала је по принципу части и срамоте. Што си ближи храму, ближи си и Богу, а самим тиме и части, док што си даље од храма, даљи си и од части, а ближи срамоти. Стога овде фарисеји поступају као оличење победе, остварености онога што је част и слава, а грешници као срамота.
Седењем за столом са цариницима и грешницима, код блискоисточних народа био је озбиљан проблем. Трпезна заједница код Јевреја била је пре свега свештена трпеза, али заједница пружања мира, поверења, праштања, али и дељења себе са другима. Тако је она била заједница која значи живот. Причу о Блудном сину треба сагледавати у равни са друге две приче које претходе. Христос ове приче пореди са проналаском грешника. У прве две иницијатива полази од човека (пастир и жена), а у трећој сам се син враћа, не иде отац да га тражи. Ипак, и овде постоји очева иницијатива, само прекривена. Стога речи у причи „Мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“, може се превести и као „Мртав беше и оживео сам га, изгубљен беше и нашао сам га“.
На крају, можемо извести закључак, који у исто време може бити питање. али и позив на размишљање. Ако преузимамо иницијативу за проналазак овце или новца, постоји ли онда нешто веће и претежније од жеље за проналаском човека и његовим повратком, као бића који је створен по лику и подобију Божијем.
Стефан Брековић, вероучитељ
