Српска реч “срећа” има порекло у старословенској речи
сретеније, сретење, што значи “сусрет;састанак”.
Дакле, срећа јесте сусрет,састанак, са неким.
Сусрет,састанак,заједница, са оцем, мајком, братом, сестром, мужем, женом, пријатељем, рођаком…
Заправо, срећа је сусрет са љубављу, а не некакав слепи случај, околност, која нас чини срећним.
Срећа је сусрет личности са личношћу у слободи и љубави, баш као што су се, пре више од две хиљаде година, сусрели Богомладенац Исус Христос и старац Симеон. То је била срећа и за Бога, јер га је прихватио грешни човек, и за човека, јер му је дошло Спасење!
Саме речи могу много тога да нам кажу.
Свемир-свуда мир.
Ваздух-све и свуда дух.
Человјек(човек)-онај који је челом, вођством свога бића, окренут веку тј. вечности.
Кад бисмо мало дубље проницали у речи, много тога би нам било јасније…
Сретење, па Срећа.
Правог сусрета, истинитог сусрета, нема без љубави и слободе.
Без љубави, срећа је робија.
Сусрет Бога и човека, сусрет народа са слободом, сусрет државе са правдом.
То је срећа!
Колико је Србија данас срећна?
Није Срећа пуки случај.
Далеко од тога.
Ко небо од земље.
вероучитељ Владан Нешковић
