Тешко је ових дана пронаћи некога ко се не радује празнику Рођења Христовог – Божићу. Божић, кога Свети Јован Златоусти назива мајком свих празника, један је од најзаначајнијих празника који светкује наша Света Црква.
Ипак, многима је асоцијација на овај дан богата трпеза, препуна разноврсне хране и пића, ватромет, петарде итд. То свакако није оно што се од нас тражи када говоримо о радости која обузима свет због доласка Богомладенца Христа.
Божић је, као и сваки црквени празник, настао у оквиру литургијске заједнице. Стога га у том окружењу, са осталом браћом и сестрама, на заједничкој молитви и учешћем у Тајни над Тајнама (Светом Причешћу) и прославимо. Немојмо се одрицати оног исконског доживљаја празника, слављења Бога кроз химне и песме и кроз молитву пре свега. Наш народ има прегршт обичаја везаних за ове празничне дане. Уношење сламе и пијукање, сеча и паљење бадњака, ломљење чеснице, дочек положајника… Сви ови обичаји имају дивну симболику и Црква их је благословила, али сви они заједно нису ни делић литургијског славља. Напротив, само у њему и имају сву симболику коју носе. Литургијским слављем и учешћем у молитвеним сабрањима а након тога прославом празника кући, са својом породицом и кроз обичаје од предака наслеђене, у потпуности можемо осетити сву ону духовну радост коју су осетила три пастира и три мудраца који су дошли да се поклоне Богомладенцу Христу.
Било би лепо да се у ове празничне дане замислимо и шта за нас саме значи оваплоћење и долазак Сина Божијег у свет. Да ли се прославом Његовог рођења само сећамо историјског догађаја који се десио у једном временском тренутку или је он за нас егзистенцијално много више? Да ли смо свесни да је долазак Сина Божијег израз Божанске љубави која и нас данас обасипа и да ли на њу узвраћамо увек онако као би и требало? Искреном вером у Господа, љубављу према ближњем… Празнични дани су право време за једно мало, лично, духовно преиспитивање свакога од нас.
Милан Нинковић, вероучитељ
