Кад год смо уплашени, то нам се смрт цери и развлачи своју губицу. Шта је смрт?
Да ли је видљива или невидљива?
Када се човек упокоји, ми видимо укочено тело, које временом почиње да се распада…
Постоји ли смрт пре смрти?
Кад год сам у животу био уплашен, био сам и укочен. Паралисан. Као мртав. Уствари, ваистину мртав. Неспособан за живот, за било које добро дело. Неспособан за љубав.
Смрт се храни страхом. Што више страха, то више мртвила у нама.
Кажу да сваки страх извире из страха од смрти.
Данашња цивилизација избегава проблем смрти. Ставља га под тепих или га маскира разноврсним забавама, уживањима, насладама. Потрошачким менталитетом.
“Савршена љубав изгони страх”, рече давно апостол Павле. Тамо где нема страха, ту се храброст усељава.
А, ко је савршена љубав?
То мора бити Онај који је Једини Савршен.
“Ко није храбар, не може бити ни поштен”, рече Јован Дучић једном приликом.
Јасно је да смрт има и своју невидљиву страну.
Данас славимо Светог Архангела Михаила и све анђеле који су у Љубави Божијој.
Нажалост, има и оних других, злих, који су то својевољно изабрали одвојивши се од Љубави Божије.
“ Онај који је као Бог”, што иначе значи име “Михаило”, успротивио се злим бестелесним силама и постао Врховни Анђео.
Како се успротивио злу?
Тако што је остао у Божијој Љубаву, тако што није напустио Бога, тако што је мноштво других анђела позвао да не напуштају Савршену Љубав.
Невидљиве су то силе. Ми их иконично приказујемо, не били смо нешто наслутили о њима.
Молимо им се као бестелесним и невидљивим бићима да они посредују за нас код Бога.
Да уз помоћ невидљивих сила победимо невидљиву смрт: гордост, сујету, самољубље, страх, мржњу, злобу сваке врсте.
Треба се успротивити злу, али на начин на који је то учинио Архангел Михаило: остати са Богом и у Његовој Љубави.
“Бог је постао Човек, да би човек постао Бог”, речи су једног древног светитеља и мудраца.
Наравно, “човек постаје Бог”, у смислу да са Богом има вечност.
Ми људи, понекад гледамо својим очима видљиве ствари, али као да их не видимо.
Како бисмо тек могли уочити нешто што је невидљиво.
Зато је Син Божији постао Човек-Богочовек, да бисмо могли видети Бога, додирнути Га, причестити се Њиме.
Свето Причешће Христом на Литургији је најинтимнији љубавни догађај који нама људима може да се деси на овоме свету.
Е, у том литургијском догађају нестаје смрт и страх од смрти, а онда и сви други страхови. Једино је Христос победа.
Савршена Љубав побеђује смрт,
и невидљиву, али и видљиву-вером у васкрсење тела.
Невидљиви Свети Михаило и сви анђели, молите видљивог Исуса Христа, да нам отвори очи, не бисмо ли јасно видели видљиво, а чвршће веровали у невидљиво.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
