Нема дана током године а да га Црква није посветила неком од људи који су постигли светост. Светитељи и светост често се сматрају нечим што је везано за нека давна времена, када су на земљи живели неки надљуди који су били без икакве мане, створења не од овог света, без немоћи, страха и свега оног што одликује човека, а уз све то и времена су била боља када је све било поштеније и чистије. Међутим, ако се само мало загребе по историји Цркве и погледа у зборнике канона може се видети да је човек одувек био и остаје човек, слаб и немоћан да сам победи себе, своје афекте и искушења која му доноси живот. Да није тако, зар би Црква донела толики број одредби (канона) који санкционишу разне негативне појаве међу хришћанима. А опет многе је Бог прославио светошћу.
Црква је место где се прелази из природног у натприродно, она је по речима Аве Јустина „царство натприродног у природи“ и „радионица чудеса“. У тој „радионици“ многи рђави су вером, надом и љубављу постали добри, многи љути постали су благи, многи немоћни постали су свемоћни. У Њој се под дејством благодати прелазе границе смртности и постаје се бесмртним.
Црква вековима на свакој Светој Литургији кроз уста свештеника узглашава: „Светиње светима“ а сав народ Божији, у којем има много оних који се боре са собом и за себе, одговара: „Један је свет, један Господ Исус Христос…“. Овим речима се исповеда да су сви позвани да буду свети и да то могу постићи само ако уђу у најприснију заједницу са Богом кроз Евхаристију. Дакле речи „Светиње светима“ не упућују на светост одређених чланова Цркве већ првенствено на Христа који је извор светости. Зато и најсветији када би стали наспрам Њега понаособ били би грешни, међутим, уједињени с Њим постају свети.
За светост је потребан Христос али и онај други који је ту поред нас коме се може пружити она жртвена љубав због које је Он страдао за нас. Колико човек напора улаже да постане свет, односно да живи, мисли и дела као Христос, толико га Он чини сасудом своје благодати усељавајући се у њега. Бог Свете прославаља не само због њих самих, већ због оних којима је потребно укрепљење и помоћ да и они постану свети. Места ходочашћа, нетрулежне мошти светих и чуда која надилазе законе природе показатељи су да је могуће постати свет и да се вреди одрицати свега што тренутно причињава задовољство али одвлачи од Вечности.
Свети Отац Николај Мирликијски, (Свети Никола), је светитељ кога у нашем народу слави највећи број породица као свог заступника пред Богом. Његово житије сведочи да се Он одрекао свега да би у потпуној слободи и љубави служио Богу и ближњима. „У малену иловачну грудву тела свог, он је светим животом својим сва небеска чуда еванђелска сабрао у-гром, и громовским делима и речима проповедао и непрестано проповеда Еванђеље оваплоћеног Бога и Спаситеља Господа Христа. И постао беспримерно славан и међу хришћанима на земљи и међу хришћанима на небу“(Ава Јустин). Због тога га Црква вековима прославља говорећи: „Правило вере и образац кротости, учитеља уздржања показа те стаду твоме истина ствари. Тога ради стекао си смирењем висину, сиромаштвом богатство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога, да се спасу душе наше“(тропар светитеља).
протонамесник Бранко Чолић
