Апокалипса (грч. Апокалипсис) је појам хришћанске јеванђелске и предањске истине, који уопштено означава откривење, пројаву и присуство Бога у свету. Такође, овим именом је Свети Апостол и Јеванђелист Јован Богослов именовао своје последње дело, својеврсни спис, посланицу и завештање Хришћанима о последњем времену и самом догађају Парусије (или есхатона) – Христовог Другог доласка. Своје боговидно искуство Свети Јован је добио на острву Патмосу током изгнанства, записао га, а Црква је ову књигу као последње дело уврстила у канон новозаветних књига. Ипак, то је једино дело које Црква врло ретко или уопште не чита на богослужењима. За то постоји разлог.
Ниједна цивилизација током историје није имала толико апокалиптичних најава и страхова колико хришћанска. И у овим нашим данима, сведоци смо тога. Још у времену ране Цркве и током Средњег века појављивале су се овакве најаве од стране група и појединаца (нпр. јерес хилијазма и др.), као резултат недовољног утемељења у Цркви, фанатичности, погрешног или искривљеног тумачења јеванђелске истине, неверја и суманутости. Потврда тога је и погрешно и колоквијално тумачење самог појма Апокалипсе, као догађаја нестанка света и човечанства. Свесна ових чињеница, Црква је пастирски мудро лишила своје вернике тумачења Апокалипсе, дубоко спознајући осетљивост овог штива али исто тако и потребу и жељу палог човека да сазна и предвиди будућност. Светим оцима и Цркви, једини и довољни путоказ за будућност је јеванђелска Реч Господа Исуса Христа да ће поново доћи у ‘‘сили и слави,’‘ а залог тог обећања је Његово славно Васкрсење и слање Светог Духа – Утешитеља Цркви, у Дан Педесетнице.
Данас, по ко зна који пут, сензационално се најављује крај света, у духу давно изумрле културе Маја, и опет маловерни Хришћани су ти који лакомо шире заблуду и страх, тако исказујући своју слабост вере и пуко незнање. Заборавили су да је Господ Створио свет, да би свет вечно постојао, да би постао Царство Божије и да је Свог Јединородног Сина послао свету, за живот света. Тај дивни Божји свет не може и неће нестати у једном трену, а потврда његовог вечног постојања је Црква која је Тело Христово, у Духу Светом, образ и икона Светотројичне љубави која је вечна и неуништива.
протонамесник Александар Вучај
