Ваведење или Улазак у јерусалимски храм Пресвете Богородице је празник којим се Црква сећа дана када су праведни Јоаким и Ана одвели своју трогодишњу ћерку Марију и предали је на службу Богу. Овај догађај ни по чему се не би разликовао од других сличних, да првосвештеник Захарија није Пресвету Богородицу одмах увео у „Светињу над светињама“, место где је једном годишње улазио само првосвештеник.
Првосвештеник Захарија је ово учинио јер је, по речима Светог Теофилакта, „ван себе био и Богом обузет“ показујући да ће Пресвета Богородица постати „Светиња над светињама“, односно да ће она родити Сина Божијега и тако постати живи храм Бога Живога. Стога је смисао Ваведења сасвим једноставан јер „од тог тренутка човек постаје храм, од тог тренутка нису више камење и олтари божанско средиште света и „Светиња над светињама“ овога света, већ је то сам човек-његова душа, његово тело и сав његов живот. Један храм, живи и људски храм-мала Дјева улази у други, камени и вештаствени (материјални) храм и изнутра заокружује његов коначни смисао и назначење“(о. Александар Шмеман). Другим речима, захваљујући Пресветој Богородици, кроз њено рађање Богочовека, човеку је дато највеће достојанство и он добија могућност да својом слободом и љубављу постане храм Божији.
Празник Ваведења празнује се на самом почетку Божићног поста и са њим је повезана традиција многих хришћана да се на овај празник причесте. Ово је свакако за похвалу, али када је у питању пост и прпрема за Свету Тајну Причешћа треба увек имати на уму речи Светог Јована Златоустог: „ Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно…, него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког-благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“.
протонамесник Бранко Чолић
