„Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову“ ( Лк.2, 11).
Славећи љубав, милост и доброту Божију, славимо најдивнији дан у данима који беху, јесу и биће. Дан Рођења Богомладенца Христа, неизрециву тајну Божанске љубави, као испуњење дато пророцима у Старом, испуњено у Новом завету и окушано у време наше, у Цркви, кроз Духа Светог.
Догађај Рођења Богомладенца Христа од Дјеве Марије је догађај Оваплоћења Сина Божијег у историји, простору и времену. То је Тајна Богојављења у којој Безгранични, Несместиви и Надвремени Бог, дарује се и снисходи, јавља се у телу, и улази у ограничени, просторни, времени и смртни свет, не би ли га спасао од смрти и подарио му вечни живот.
Божић је догађај даривања Бога свету, почетак испуњења историје спасења, а уједно и призив Божије љубави и Живота свету и сваком човеку да уђу у радост Царства Божијег. Зато свет, од свог постања не виде дивнију слику до Богомладенца „повијеног где лежи у јаслама“ (Лк. 2, 12) .
Цар Славе, који у десници својој држи свет, рађа се у јаслама, за људе тихо и нечујно, објављен хоровима анђела, обасјан светлошћу Витлејемске звезде, дарован скромним поклонима пастира и царским знамењима тројице мудраца, који јесу символ свих људи, народа и племена за које и због којих се Христос рађа у телу. Сва творевина, Небо и Земља, радују се детету које је Спаситељ света.
Божић је празник свих , понајвише деце, јер је то празник даривања, милосрђа и љубави. Средиште божићног славља је Црква и Литургија, а потом породични дом, у коме се ово литургијско славље наставља. Божић је празник окићен великим бројем обичаја, као украса који га чине свечаним и раскошним. Бадњак као символ Богомладенца Христа и божићни обичаји су украс празника али нису сам празник. Дух Божића је литургијско славље у Цркви, на сабрању свих, у Причешћу Телом и Крвљу Богомладенца Христа. Црква је Витлејемска пећина, у којој дарујемо и којом нас дарује Христос. Продужетак тог славља јесте наш дом у коме се сабира породица и ближњи, која Духом Светим „миром Божијим и добром вољом“ постаје домаћа, мала Црква и Витлејемска пећина, дом Спаситељев.
Дужни смо да негујемо обичаје као израз наше традиције и бића, али не као засебни фолклор без садржаја, већ охристовљене и црквене, јер они проистичу као видљив израз хришћанског идентитета, који црпимо из Свете Цркве и Литургије.
Радујмо се и славимо Господа који се рађа у Витлејему! Дарујмо себе ближњима јер се Бог дарује нама у љубави, праштању и милосрђу.
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
Јереј Александар Вучај
